29 feb Crna ovca nedelje: Nevena Kocić

NEVENA KOCIĆ: Charm Lock za bicikliste, Karate Cube za one koji treniraju Karate ili Kjokoshinjutsu i Twitter notebook za Jera Torpa, poznatog tviteraša i „data“ umetnika iz Njujorka!

Nevena Kocić je završila osnovne i master studije na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pred kraj studija počela je da se interesuje za animaciju i digitalnu umetnost, te odlazi na dalje školovanje u Njujork. Sada radi u Parsons School of Desing, gde pomaže studentima da svoje ideje materijalizuju, a bavi se i 3D animacijom u saradnji sa Lillian Schwartz.

Zamolila bih te da nam odmah kažeš šta predstavljaju sva ta tvoje ostvarenja. Počnimo sa Charm Lock-om!

Charm Lock mi je bio Diplomski rad na ITP-ju, njujorškoj školi. Po rečima kritičara, to je jedna zanimljiva aplikacija. Ona služi kao novi sigurnosni sistem za zaključavanje bicikala. Radi tako što se instalira na telefon i koristnik svojim plesom/igrom/bilo kojim specijalnim pokretom otključava bicikl kao password-om. Na biciklu postoji i fizički ključ, jaki elektromagnet koji prima signal sa telefona, odnosno aplikacije, i tako vrši otključavanje. Napravila sam prototip, test aplikaciju i uređaj, koji su se prilicno dobro pokazali. U kodu mi je dosta pomogao drugar iz Srbije – Saša Sosković.

Pored toga, tu je i Karate Cube, odakle inspiracija za taj poduhvat i kako on funkcioniše?

Karate Cube je jedan od prvih projekata koje sam pokrenula kada sam došla u Njujork, jer mi je nedostajala borilačka veština Kjokoshinjutsu, koju sam trenirala u Beogradu. To je interaktivna instalacija/simulacija za lomljenje karate crepova, što se zove Tamaišivari. Instalacija ima senzore za pritisak i meri jačinu udarca u sunđeraste kocke. Takođe, ima i projektor koji prikazuje koliko se blokova polomilo, kao i „levele“ koji su zapravo skale za jačinu. Uz to, osoba koja lomi blokove nosi kimono i pojas koji posle udarca svetli u bojama karate pojaseva (ako jačina odgovara početniku, svetleće u boji početničkih karate pojaseva – žuto, narandžasto, a ako je neko master i polomi sve blokove, biće crn). Na ovome sam radila sa Woon Yung Choi.

Šta je Twitter notebook i kolika je danas njegova primena?

Twitter notebook sam napravila sa drugaricom, još jednom Woon Yung Choi, i to od realnih podataka koje ljudi najviše tvituju. Nakon sakupljanja ogromnog broja podataka, koje je trajalo nekoliko godina unazad (broja poslatih tvitova po satu, količina retvitova, njihovo geografsko poreklo, najzastupljenije reči i teme i sl.), podaci su „propušteni kroz filter“, odnosno vizualizovani uz pomoć skripti za Phyton i Rhino. Onda smo to grafički jednostavno prikazale i štampale stranice na 2D, a korice na 3D stampaču. To je sveska koja je namenjena svakome; da je nosi svuda sa sobom i da ga podseća da tvituje ili da zapiše neki tvit kako ga ne bi zaboravio. Zanimljivo je da je Twitter notebook otišao na poklon Jeru Torpu, jednom od najpoznatijih tviteraša, i to za njegov 50. rođendan. Nadamo se da ga dobro služi.

Saradnja sa Lillian Schwartz i rad u Parsons School of Design u Njujorku?

Trenutno radim u Parsons School of Design kao tehničar, tj. pomažem studentima da materijalizuju svoje ideje: naprave šta su dizajnirali ili projektovali – skulpturu, nameštaj itd. Takođe radim i sa Lillian Schwartz na 3D animaciji. Lillian se smatra pionirom u umetrnosti u kojoj se koristi kompjuter. Prva je počela da istražuje i upotrebljava kompjuter za svoja umetnička dela još 1960. godine – kada je i dobila prva priznanja za to. Neverovatno koliko je i danas, sa 88 godina, spretna sa kompjuterima, meilovima i tehnologijom uopste. Zadovoljstvo je raditi sa njom.

Sve je to bilo pošto si otišla u Njujork, a imaš li nekih ostvarenja vezanih za Srbiju?

Što se arhitekture tiče, nisam previše radila u struci, osim konkursa u kojima sam učestvovala sa svojim kolegama i drugarima. Tako sam na jednom konkursu osvojila drugo mesto za uređivanje Skvera Mire Trailović sa Marijom Miković, Tijanom Vitomir, Zoranom Lužanin, Nebojšom Stevanovićem. Takođe smo jednom i preko Arhitektonskog fakulteta stupili u kontakt sa holandskom dizajnerkom Annelys de Vet, koja je radila na knjizi „Subjektivni atlas Srbije“, gde su potom objavljene dve moje ilustracije.

Bilo bi lepo da nam kažeš, za sve one koji se bave arhitekturom, animacijom ili digitalnom umetnošću – kako do stipendije, kome da se obrate za saradnju, u kojim programima radiš i sve ono što ti misliš da bi im bilo od pomoći!

Stipendija je uvek prva prepreka za dalje školovanje, ja sam svoju tražila godinu dana. Kod nas postoji Dositejev fond koji finansira naše studente u inostranstvu. To je mali, ali jako koristan finansijski dodatak. A ukoliko želite da pokušate u inostranstvu, direktno ih kontaktirajte. Zanimljivo je i to da, kada vam je opcija državni fakultet, a ne privatni, šanse da dobijete stipendiju, delimičnu ili celu, neverovatno su veće. Doktorati u inostranstvu se plaćaju, taman za neki skroman život, tako da je i to dobra opcija.

Koristim dosta različitih programa, jer se ne bavim jednom konkretnom stvari i dosta istražujem. To je opet i neki savet za sve umetnike koji se ustručavaju da krenu da koriste novi program i ulože vreme da ga savladaju. Ja sam za svoje naučila kako da programiram u Arduinu, Procesing-u, animiram i modelujem u SoftImage XSI-u i spremam za 3D štampu u Rhino-u. Daleko sam od eksperta, ali radi! Ne postoji idealan program tako da koji god vama malo više leži, koristite to čak iako ste crna ovca među ostalima (kao ja sa svojim PC-jem među Apple kompjuterima i XSI SoftImage programom za 3D kad celi svet koristi Maju).

I za kraj, reci nam zbog čega si sve crna ovca? 🙂

Sad kad sam već pomenula programe u kojima radim i svoj PC u Njujorku (kao i svoje programe koje volim, a koji jesu samo za PC), uvek sam koristila neku alternativu, ono što je meni zgodno, ne šta je trend. Verovatno i teme kojima se bavim, a koje često ne deluju moguće – kao pomenuta aplikacija za otključavanje bicikla igranjem. U arhitekturi sam ranije spajala stanovanje i modle za kolače, što se takođe pokazalo jako interesantim projektom. A i trenirala sam (i dalje bih da sam u Beogradu) tu borilačku veštinu gde se retko nađe devojka.

Razgovarala: Sanja Janković