04 jan Crna ovca nedelje: Jovan Stamatović – Karić

NK Studio je kolektiv istomišljenika, koji se sastoji od muzičara, kompozitora, glumaca, koreografa, dizajnera zvuka, slikara. Osnovan u septembru 2011. godine, sa zadatkom da okuplja ljude sa istim ciljevima i odnosom prema umetnosti, studio se deli na nekoliko segmenata, međutim svi ti segmenti kolaboriraju, dopunjuju se i služe istim idealima. Danas, Studio je, pre svega tim koji je spreman za istraživanje i eksperiment u umetnosti. Zbog odsutstva sopstvenog prostora, NK Studio se uvek trudio da sačuva svoj scenski jezik, ne vezujući se za određene okolnosti. Svake godine, Studio stvori nekoliko predstava, učestvuje u raznim projektima, gostuje, organizuje dobrotvorne akcije i koncerte, kolaborira sa raznim umetnicima – sve u svemu, živi kreativno ispunjenim životom. Razgovarali smo sa Jovanom Stamatovićem – Karićem, umetnički direktor Studija.

Studirao si klavir na Kijevskoj Muzičkoj Akademiji i Univerzitetu Mozarteum, komponovao si muziku za predstave, radio-drame i filmove, baviš se pozorišnom režijom i umetnički si direkto NK Studia.  Koja od ovih uloga te najviše ispunjava?

 Bojim se da kod mene to funkcioniše malo drugačije – umetnost me ne ispunjava, već prazni, kao i mnoge druge umetnike. Da ne postoji umetnost, jednostavno bih eksplodirao. A ako pričamo o nečemu što mi je najbliže – to je svakako muzika. Kao najsavršeniji i najviši jezik izražavanja. I kroz tu prizmu, prizmu muzike, ja sagledavam  sve.

NK Studio okuplja različite umetnike, koji zajedničkom energijom streme ka istim idealima. Kako uspevate da ostanete „svoji zajedno“?

Verovatno bi na to pitanje bolje odgovorili drugi učesnici, ali, što se mene tiče – ja veoma cenim sopstvenu slobodu, zato je poštujem i u drugima. Kod nas postoje samo dva pravila – ono što mi radimo mora da bude kvalitetno i ne sme da bude dosadno. Sve ostalo je dozvoljeno i prema tome, svako donosi delić onoga, što oseća ili ima potrebu da iskaže, kao kada svako donosi svoju ciglu za jednu veliku kuću.

Kako raste jedan NK Studio?

Ne tako brzo, kako bi rastao u nekoj drugoj zemlji sa drugačijim okolnostima. Sa druge strane, te okolnosti nas teraju da radimo više i upornije. Eto, neki naši prijatelji iz inostranstva misle da koketiramo i ne veruju da stvaramo u uslovima u kojima stvaramo. Trudimo se da se ne zaustavimo i da maksimalno širimo granice.

Sa kojim problemima se susrećete?

Pretpostavljam, da većina porodica (pošto mi praktično funkcionišemo kao jedna velika porodica) se susreću sa istim problemima. Bojim se da ne bismo bili originalni, kada bismo pomenuli odsustvo ulaganja (i ne uvek materijalnog) u vaspitavanje, u kulturu itd.

Šta dobijate, a šta uzimate od umetnosti?

Dobijamo od umetnosti valjda najdražu stvar koju ljudsko biće može da ima – a to je osećanje pripadanja nečemu, zadovoljstvo u radu i konkretnim mogućnostima da učiniš nekoga drugačijim.

U novembru ste u KPZ-u „Padinska skela“ održali predstavu pred 160 zatvorenika. Ideja o humanizaciji dehumanizovanih u teoriji nije nova, ali je u praksi izazov za ostvarivanje. Šta vas je navelo na ovakav smeo čin?

Mi se trudimo da radimo i uključujemo u socijalni život razne slojeve društva. Dosta često sarađujemo sa Društvom Autista, sada spremamo projekat uz pomoć slepih ljudi itd. Tako da, ideja rada sa zatvorenicima je došla kao jedna prirodna stvar u našim humanitarnim akcijama. Plus imali smo potrebu da pokažemo našim kolegama da to nije nebezbedno i da ih pozovemo da se i oni pridruže nama, jer je jako bitno da ljudi, nakon što izađu iz zatvora, imaju što veći nivo socijalne inteligencije i budu spremni da se integrišu u društvo.

Puškinov „Evgenije Onjegin“ je „enciklopedija ruskog života“, na osnovu kog si režirao predstavu „Onjegin“. Koliki je izazov postaviti takav siže na daske?

Za mene je to bio poseban izazov, jer sam veći deo života od malena proveo na ruskom govornom području, to je roman, koji me prati ceo život, kome se ja stalno vraćam i koji do sada nikada nije bio profesionalno postavljen u Beogradu. Tako da, odgovornost je bila dosta velika, u par navrata je čak i kočila, međutim, verujem da je publici na kraju bilo zanimljivo naše, rusificirano viđenje večnog romana.

U toku promovisanja predstave „Jesenjin“, u jednoj emisiji si izjavio da je on heroj našeg doba. Reci nam nešto više o tome.

Rekao sam da je on heroj mog vremena, to je bio i podnaslov predstave, jer je čitava predstava nastala iz traganja za savremenim junakom. Na žalost, junaci su potpuno izgubljeni u ovo doba – postoje idoli, kojima se svi klanjaju, ali nema više heroja, koji bi žrtvovao svoj život, zarad neke pravde ili tuđe sreće. A pošto, u trenutku kada smo radili tu predstavu – još se nije desila priča Džulijana Asanža, dakle, priča, za sada, jedinog junaka XXI veka – onda sam se ja obratio pesniku, koji je otvoreno priznavao da je grešio, koji je izazivao sve velike političare, pa čak i sisteme tog doba i koji je, na kraju krajeva, imao jako zanimljiv život. Pošto se sve to poklopilo još i sa mojom ogromnom ljubavlju prema poeziji i konkretno Jesenjinu i, uvek postoji motivacija, podeliti svoja znanja sa drugima – tako smo došli do konkretno te stvari – priče o Jesenjinu, čiji život inspiriše i menja druge.

Zašto tvoj Jesenjin gine?

Delimično sam već odgovorio u prethodnom pitanju – jednostavno, sudbina junaka jeste da pogine, žrtvuje sebe zarad nečeg većeg, što je on. A ovde je još zanimljivo to i sa druge strane, jer još uvek njegova smrt nije naučno dokazana, pa smo se mi držali te teorije, gde ga ubijaju.

Kako je jedan koncert postao slep?

Koncepcija „Slepih koncerata“ se rodila iz potrebe nekolicine muzičara da vrate koncertima akademske klasične muzike prethodni značaj. Na žalost, već duže vreme pozorišne predstave, izložbe, koncerti su postali mesta društvenog okupljanja, gde je umetnost, samo povod, ali ne i razlog. Tako da  smo mi razvili ideju u kojoj se ne zna program koncerta, zabranjen je aplauz i sve se izvodi u maksimalnom mraku. Sve to onemogućava publici da komunicira između sebe, gleda ko je u šta obučen, plaši da ne zna kada treba da se tapše, itd. Dakle, slušalac je primoran da se opusti i bude usredsređen isključivo na muziku.

Da li postoje lekcije, a da su ni o čemu?

„Lekcija ni o čemu“ je jedan od projekata najpoznatijeg i najuticajnijeg američkog kompozitora i filozofa Džona Kejdža. Na žalost, kod nas nisu prevođene njegove lekcije i jako malo se izvodi njegova muzika, pa mi sada pripremamo projekat u saradnji sa Beogradskom Filharmonijom, koji bi otkrio beogradskoj publici Kejdževe misli, estetiku, zakone, a samim tim i nove dimenzije.

Zašto je NK Studio crna ovca?

Zato što smo veoma dobro organizovan čopor crnih ovaca, a to još na ovim prostorima nisam sreo.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Ljiljana Božović