12 maj Ivana Marinković Mandić: „Reči su oruđe kojima emociju ili neki događaj na blogu iskazujete!“

Ivana Marinković Mandić je autorka bloga Jedan frajer i bidermajer. Do njenog bloga sam došla sasvim slučajno. Bio je oktobar, a ona je iznela toplu ljudsku priču o ružičastom mesecu, bez straha i bez kojekakvih trikova. Namera joj je bila da ovu priču pročita što više žena, da krenu da razmišljaju o svom telu i o svakom mesecu kao ružičastom. I da te iste žene veruju! Od tada pratim njen blog, iako imam frajera, a o bidermajeru ne razmišljam. Svaki detalj je na svom mestu. Svaka tufna odiše posebnom lepršavom energijom , a „frajerski“ stil pisanja je izdvaja od ostalih. Verujte mi, ova dama na visokim potpeticama se itekako uvlači pod kožu!

Kažu da kada radiš ono što voliš u suštini ne radiš nijednog dana u svom životu. Koliko onda ti ne radiš?

Polovinu posla radim, polovinu ne radim. 🙂 Nije baš tako jednostavno kada želite kvalitetno da radite bilo koji posao. Radeći se igrate, ali u želji da jako dobro uradite ono čega ste se dohvatili, upliće se i faktor napora, truda, neprestanog učenja i neprospavanih noći. Ništa nije lako kao što se čini, verujte na reč. I posao koji volite pruža veliku dozu satisfakcije, ali oduzima mnogo energije kao i sve čemu se bez zadrške  predajete.

Tufne, frajerski stil, ženstvenost, kreativnost i prelepe fotografije su ono što karakteriše tvoj blog. Gde prestaješ ti, a počinje Frajer?

 
Ni sama nisam sigurna. Frajer i ja se u velikoj meri preplićemo, ali ono što se dešava na Frajeru nisu sva moja interesovanja i razmišljanja.  Frajer je nastao kao eksperiment i samoopomena da bi trebalo u životu češće da radim stvari za koje ili nisam imala hrabrosti ili nisam imala vremena. Npr. da nosim roze i šetam tufne. 🙂  Da seckam i lepim, da fotkam bez pravila za svoju dušu, da pišem o malim temama i svakodnevnim životima. O venčanjima i prekretnicama u postojanju čoveka.

Da li je lako širiti toliko pozitivne energije i nežnosti na internetu?

Kada primite puno nežnosti od ljudi koji vas čitaju, onda imate i šta da date. Svi oni koji prate Frajera znaju da nije svaki tekst hepi i razbribrižan, ali uvek nosi neku emociju i snagu da se pregura dan. Znam veliki broj lifestyle blogera koji sedaju da pišu samo kada su raspoloženi. Sa mnom to nije slučaj. Frajera pišem i „kada mi nije dan“ i baš onda kada je meni potrebno svetle perspektive u svakodnevici koja melje. Pokušavajući sebe da „podignem“ verovatno ponekad uspem i tuđa čula da izoštrim ka prepoznavanju bitnih momenata. Mislim da na sreći treba svakodnevno raditi, ona ne zavisi isključivo od spoljnih faktora, već od naše težnje da je gajimo i na dnevnom nivou spoznajemo. Trudim se da takve vrste osećaja u svoj život unosim, da ih razvijam i umnožavam, i kada god mogu – da ih sa drugima podelim i pustim u etar.

Danas stičemo utisak da je svaka druga osoba bloger, da svi nešto žele da kažu, da svi izučavaju marketing i slične zavrzlame. Kako uspevaš da nađeš prave reči i sopstvenu „strategiju“?

Potpuno intuitivno. Mislim da nikada nećete pogrešiti ukoliko ono o čemu pišete zaista proživite, reči su oruđe kojima emociju ili neki događaj na blogu iskazujete. Caka je u tome biti svoj, ne oponašajući druge stvaraoce ma koliko nam se njihov stil dopadao i nesvesno na nas uticao. 🙂 A što se marketinga tiče, možda je najlepše nekad nemati jasan plan i pustiti stvari da se dešavaju u hodu. Ljudi su prezasićeni svakom vrstom marketinga tako da se ponekad desi da entuzijastička ideja bez marketinškog plana nađe pravi put do svoje publike.  Pisati onako kako bi i sam voleo da čitaš i raditi tako da budeš zadovoljan. Ne znam za drugi recept.

Blog Jedan frajer i bidermajer je nastao kao porodični i prijateljski poduhvat, a danas se razvio u posao. Da li si na samom početku mogla da naslutiš ovu ružičastu putanju?

Ni u ludilu. 🙂 Frajer je nastao iz težnje da stvorim svoj kutak, neko mesto za kreiranje sadržaja kakvog želim, na način na koji želim. Prijatelji i porodica su bili dovoljno šašavi da me u tome podrže, znali su sa kime imaju posla pa su shvatili da je bolje pridružiti se nego nagovarati me na suprotno. Bilo je hiljadu razloga zašto ne počinjati Frajera, i to zaista objektivnih. Od nedostatka vremena do manjka finansija za sve poduhvate koje sam zamislila, ali je strast koja je vukla napred prevagnula i uz veliki rad pokazala se kao neočekivano dobar poslovni potez.

Pored pravog frajera i odgovarajućeg organizatora venčanja šta je budućim mladama još potrebno za „taj savršen dan“?

Potrebne su one same sebi. Njihov dodir sa sobom i sa svojim težnjama. Mlade se često izgube u tom vihoru venčanja pokušavajući da ugode drugima, ispunjavajući tuđa očekivanja, nametanja porodična, nametanja sredine, interneta, čega god. Treba da se zapitaju šta je njima i njihovim muževima zaista važno i sav suvišni teret će spasti znajući da rade pravu stvar za sebe i za vezu u kojoj su.

Većina će prokomentarisati: „Ukoliko venčanja koja ona organizuje ovako izgledaju, mora da puno i koštaju“. Koliko „košta“ venčanje iz naših snova?

Uh, to zaista zavisi od želja i mogućnosti mladenaca. Istina je da lepo stilizovana i organizovana venčanja nisu jeftina, ali se kojekuda i može uštedeti. Frajerske mlade npr. imaju popuste na raznim stranama jer se ispostavilo da ljudi vole da sarađuju sa Frajerom i da im se dopada čitav fazon koji na Frajeru gajim. Pored toga što svako venčanje organizujem kao da je moje, trudim se da mladencima prištedim koji dinar i da ih posavetujem šta u moru „svadbarskih ponuda“ zaista i vredi.

Stičem utisak da je pregršt inspirativnih frajera i frajerki koji se venčavaju na planini, u kazinu… Da  li to znači da su šatre napokon izašle iz mode?

Iskreno se nadam! 🙂 Mada je činjenica da je broj frajerskih mladenaca još uvek u manjini, čini mi se da se krećemo ka nekoj prirodijoj i inspirativnijoj stilizaciji venčanja u odnosu na minule godine. Definitivno stil 90-ih ala „200-na-sat-štras-fras“ bogatstva izlazi iz mode, sve više se kreiraju individualizovana ili tematska venčanja koja u svojim detaljima podsećaju baš na to dvoje ljudi čija se ljubav slavi.

Makaroni, tortice, odgovarajuća dekoracija i fotografije koje podsećaju na magazinske. Kako okupljaš kreativni tim koji ti pomaže da sve izgleda savršeno?

Većina kreativaca koja se u frajerskim Inspiracijama pojavljuje ili koja u frajerskim Pravim venčanjima učestvuje zaista voli taj stil i oduševljava se na sličan način kao i ja svim sitnicama koje doprinose celovitosti slike. Sve funkcioniše tako što najpre osmislim određenu temu za snimanje ili venčanje, a nije redak slučaj da u procesu smišljanja već u glavi prebiram ko bi se od saradnika sjajno u taj set uklopio. Jako dobro poznajem rad svakog od njih i znam ko bi za koje snimanje ili venčanje „legao“. Strašno mi je bitno poverenje različitih saradnika koji se uzdaju u to da će prikaz seta zaista biti reprezentativan i kvalitetan, oni znaju koliko sam beskompromisna kada je kvalitet u pitanju tako da imam strašnu sreću što oko sebe imam sjajne ljude koji se i na snimanjima i na venčanjima daju 300 posto.

Lično mrzim pitanje o inspiraciji. Zato ću te pitati kako uspevaš da izbegneš klišee?

Samo se trudim da ne budem sebi dosadna i bljutava. Da ne ponavljam iste rečenice i misli (mada je to jako teško izbeći) da napredujem u svom razmišljanju i kreativnom procesu. Da sazrevam emotivno i poslovno i da opustim um za nova iskustva i drugojačije ideje.

Par puta si napisala da si privatno bila štreber. Da li si „štreber“ i kada je blog i organizacija venčanja u pitanju?

Jednom štreber, uvek štreber. Kroz štreberluk koji me je kroz školovanje pratio, naučila sam da stvari radim odgovorno i savesno, najbolje što u datom trenutku mogu i umem. Tekstove čitam bezbroj puta, proveravam sijaset stvari u Pravopisu i ostalim priručnicima iako mi je jezik struka sa kojom se svakodnevno susrećem. Uvek tražim nove reči, zastarelu leksiku da bih obogatila misao, dovijam se smišljajući neobične metafore i tražeći pravi izraz. Nastanak jednog posta je dugotrajan proces iako sve izgleda „ma, ti to samo sedneš i napišeš“. Najteže je reći jednostavno, a slikovito. A što se venčanja tiče, protokole takođe prolazim ne-zna-se-koliko puta, zovem saradnike da već dogovorenu stavku potvrdim još samo jednom, pokušavam da se setim svega što bi moglo da zatreba na licu mesta. Tako sam ovog vikenda mladinoj mami ustupila svoje baletanke, intuicija me nije prevarila kada sam spakovala još jedan par cipela!

Ovu priliku koristim da podelim jednu opasku sa tobom. Naime, jednom prilikom sam prokomentarisala: „Da je ova žena rođena u Americi imala bi milione!“ Da li si svesna ove činjenice?

Hahaha, još od klinačkih dana!  Kako sam rođena 4. jula, znala sam da bi me tamo dočekali sa cvećem i zastavama, a možda bi i neko milonče palo! Šalu na stranu, dom je tamo gde ti je srce, a moje je (nekim čudom) još uvek ovde.  Ko će ga znati, možda jednog dana i neko dinarsko milionče sedne na račun?! 😉 Sigurna sam da se ovakvi poslovi „preko“ mnogo brže razvijaju i da je auditorijum poprilično širi i mnogobrojniji, ali ne gubim nadu. Uvek sam sve u životu postizala oslanjajući se na vredan rad i upornost, na utrobu koja me je vodila u raznim pravcima, tako da se oslanjam na osećaj da ću moći nešto dobro i ovde da napravim. Što bi se reklo – milioni, postrojte se, imam za vas već spreman račun!

Voliš da sebe uhvatiš za ruku i da izađeš na espresso. Koje još sitnice čine tvoj život kvalitetnijim?

Knjiga. Tone knjiga. Šetnja. Priroda. Pilates. Smeh. Dobri ljudi. Reka. Bajs na cvetiće. Lepa šolja. Limena kutija sa buvljaka. Cvet iz mamine bašte. Organsko povrće na pijaci. Rasterećenost u kući. Zvuk gitare dok muž svira. Daljinski koji služi umesto mikrofona dok pevam. Čaj koji mi kolegenica skuva i energija na koju se sa dragim ljudima ko u šteker uključim.

Šta novo možemo da očekujemo na blogu? Koje je sledeće venčanje?

U, pa biće mnogo zanimljivih venčanja, frajerski mladenci su jaaaako kreativni! Imam sijaset prošlogodišnjih venčanja koje još uvek nisam stigla da objavim zbog silnih poslova koje radim (mlade drage, nisam zaboravila, biće, biće!), a tek ovogodišnja, sva su u cveću i u nekim zanimljivim tonovima. Hajde da ne otkrivam unapred, volim i sama faktor iznenađenja pa ćemo videti šta će na blogu biti sledeće kako me inspiracija bude u maju zanela.

Neizbežno pitanje koje je u duhu našeg časopisa- Zašto si ti crna ovca?

Možda zato što ne dozvoljavam da me ubede kako je poželjno živeti. Zato što se preispitujem i isprobavam nove puteve. Zato što sam u srednjoj školi crtala bindi posred čela i vezivala dve punđe na vr’ glave. Išla na dramsku i recitatorsku sekciju da ne bih blejala na ulici. A zatim bežala od kuće vikendom i vozom dolazila za Beograd na časove glume. Zato što sam u sebe trpala kojekakva znanja da bih nešto uradila sa svojim životom. Išla na republička takmičenja, a istovremeno volela da skitam. Zato što volim da čitam naučne radove o jeziku i da se svojom strukom bavim, a istovremeno da pišem blog o nekim „ženskastim“ temama. Zato što me baš briga što me gledaju kao da sam pala sa Marsa. Zato što obožavam staru leksiku, dok se sečem na neologizme. Zato što đuskam bez zadrške na štiklama, ko dete se smejem na svečanim večerama i glasno pevam u kafani. Zato što mislim da čoveka ne čine krpe, a volim modu. Zato što ne mogu sebe da uhvatim ni za glavu ni za rep pokušavajući da shvatim gde se u ovom životu krećem i šta želim. Zato što svakim danom sve više saznajem o sebi i svetu stvarajući nešto svoje iza čega svim svojim mogu (čak i na visokim štiklama) sasvim sigurno da stanem. Dotičući istovremeno i zemlju i oblake sa mnogo neizvesnosti i još više vere.

Obavezno posetite blog Jedan frajer i bidermajer!

Tijana Banović

Fotografije su preuzete sa bloga Jedan frajer i bidermajer (autori: Nikola Radulović, Nasmej se ptičica, Vladimir i Ivana Talijan, Omega Foto)