01 feb Crna ovca nedelje: Aleksandra Jevtović

Na Sanjine ilustracije sam naišla pre nešto više od godinu dana, pri izradi knjige pesama, jedne od naših dragih ovčica. Nešto jako lepo, podseća na Kapora, a itekako je svoje i posebno. Kasnije, pošto sam nešto više čula o njoj, i njenom radu, pošto smo se izdodavale na mrežama, kako to obično danas biva, slobodno mogu reći da su mi njene ilustracije, ali i način, na koji ih deli sa nama postale jedan od omiljenijih kutkova virtuelnog neba.

Aleksandra Jevtović, diplomirani inženjer arhitekture i doktorant Istorije umetnosti, bavi se ilustracijom već dugi niz godina. Dobitnik je velikog broja nagrada, a njene ilustracije ste imali priliku da vidite u Politikinom Zabavniku, Novostima, na Tarzaniji i dr. Imala je tri samostalne izložbe (2002., 2003. i 2011.). Radi kao asistent na Visokoj poslovnoj školi strukovnih studija, u Blacu. Redakcija našeg portala, imala je čast da sa ovom divnom, mladom damom popriča o svim tim lepim bojama, kojima boji ovaj svet.

U tvojoj biografiji sam pročitala da sebe nazivaš konstantnim=opsesivnim crtačem. Je l’ smeta to ovoj dvojici – arhitekti i istoričaru umetnosti, il’ ste tim?

Opsesivni crtač je u nekom trenutku svog života bio spreman da živi i sa fizičarem i književnikom, tako da ova aktuelna dvojica – arhitekta i istoričar umetnosti mogu samo da ga slušaju i da se povinuju. Dobro, i da ga spuštaju na zemlju. Bitno je biti na zemlji. (Valjda, nekome, negde.)

U svakom slučaju, važno je samo znati ko je glavni. Ovaj arhitekta je definitivno čudak, ovaj istoričar samo filozofira i soli svima pamet. Ali crtač nikada nikoga nije šljivio ni 3%, pa tako i dan danas. On je tu da se raduje, svemu. Da oseća i beleži. On je dom, udobnost, hrana i vazduh sve trojice. Suština.

Na mreži prezentuješ svoje ilustracije, kao i tok njihovog nastanka, na jedan jako zanimljiv način – uz citate iz knjiga i filmova, zahvaljujući kojima sam otkrila par jako dobrih pisaca; hvala ti na tome. Kakav je redosled: citat te podstakne da crtaš ili po završetku ilustracije skontaš da bi joj neka rečenica baš legla?

I eto pitanja o kojem nikada nisam razmišljala. Ako sam rekla da sam opsesivni crtač, kada je o čitanju reč, to već radim manijakalno!

Počelo je negde u pubertetu, potpuno spontano i lagano, naučili su me da zapisujem koje knjige čitam i da zapisujem citate koji mi se dopadnu. Od 1998. godine vodim taj svoj „Dnevnik čitanja“ i po njemu tačno mogu da rekonstruišem faze u svom životu. Bilo je neko teško leto kada sam uspela da u 3 meseca pročitam oko 80 knjiga. Onda sam bila „mirnija“ dugi niz godina i u poslednje 2-3 je to opet nestvarna količina naslova. Opet uslovljena nekim užasima na javi.

Zbog ostalih obaveza sam retko kada u mogućnosti da, tako bahato, radim obe stvari paralelno. Naravno, kad god jesam, ide tim normalnim tokom – čitam, prekinem čitanje, crtam, nastavim čitanje. Najčešće, ipak, čitam unapred, pa kad crtež dođe na red, razmišljam kada sam i gde čitala o tome što sada osećam.

Nesumnjivo je da se čovek vremenom menja i da su mu i misli vremenom drugačije, ali mene su oduvek okupirale jedne te iste, univerzalne teme, tako da se dešava da sada crtam nešto i da shvatim da sam o tome pročitala dobru misao još pre 10ak godina, onda ih povežem.

Svakako smatram da su te knjige užasno važan korak u samovaspitanju i samooblikovanju svakog čoveka, u mom su definitivno imale užasno veliku ulogu. Ovo je moj način da im se zahvalim na svemu.
Pesme smo preskočili, ali na mojoj prvoj izložbi, sve slike su nosile nazive isključivo pesama. Muzika je takođe nepresušan izvor inspiracije. Najčešće zbog tekstova, a neretko se dešava i da na prvo slušanje jasno vidim boje te neke melodije i onda to momentalno moram da izbacim iz sebe. Ideje mi često dolaze i tim putem – pustim muziku i krenem da špartam kroz grad. Nema da omane, da mi se vremenske prilike ne preklope sa nekom melodijom i trenutnim stanjem svesti. Onda pamtim simboliku i pesmu i žurim nazad kući da ih zabeležim.

Vudi Alen je negde izjavio da čita i stvara u samoodbrani. Tvoje ilustracije su mahom veoma upadljive, pune boja i živosti, čak i kada je motiv, suštinski, mračan. Da li tako vidiš život ili je ovo samo tvoj način borbe?

Ceo svoj život gledam kao način borbe i samo to. Mislim da život suštinski teži da bude mračan, važan i preozbiljan. Ta njegova ozbiljnost mene vređa. Taman koliko me vređa i kad kod drugih primetim neodgovornost prema sopstvenom biću i sopstvenim mislima.

Moje lično iskustvo u ovom životu nikako nije bilo puno boja i živosti, naprotiv, puno je nekih ružnih tragedija i loših stvari i taman kad pomislim da prestaju – eto novog šuta u stomak. Jedini način da se to ublaži jeste upravo – da se malo izvrne, ušareni, nakrca bojama dok ne zaliči na sopstvenu iskeženu suprotnost. To je sve što imam da poručim lošim stvarima – ne možete vi da budete toliko ružne koliko ja mogu da bojim, ok?

“Neka bude borba neprestana

Neka bude što biti ne može –

Nek ad proždre, pokosi satana!

Na groblju će iznići cvijeće

za daleko neko pokoljenje.”

Kada sam prvi put naišla na tvoje ilustracije, rađene za zbirku pesama Stevice Rajčetića, saradnika našeg portala, prva asocijacija mi je bio – Kapor. Opet, kako sam nastavila da se upoznajem s tvojim radom, u mnoštvu boja i detalja, nešto me je odvuklo do Japana i velikog Mijazakija, tvorca odličnih animiranih filmova. U svakom slučaju, svaka ilustracija je dovoljno svoja, da se kroz par sekundi ta asocijacija maltene zaboravi. Ko su tvoji uzori i kako bi opisala svoj crtački manir?

Ja bukvalno neprestano crtam od neke svoje treće godine. Kopirala sam najpre SVE što mi dođe pod ruku. Bukvalno sve. Od Mikijevih zabavnika preko maminih Anatomskih atlasa do kasnije slika iz Istorije umetnosti. Od srednje škole verujem da mi se manir nije puno promenio, samo se menjaju medijumi u kojima radim. Verujem da sam bolja sa linijama (verovatno posledica studiranja arhiteture), ali od boja ne odustajem (zbog sve te simbolike). Uvek prvo radim crtež rukom i olovkom, pa flomasterima (zamenom za rapidografe) i onda bojim: bilo “uživo” ili na kompu. U 95% slučajeva posle bojenja crteža pomislim “Ok, sad sam sve upropastila”, ali sam se već i na to navikla. Čak mi je i to “upropašćavanje” jedan savršeno logičan sled događaja. Možda je upravo TO neki moj manir!

Dušan Petričić, Bob Živković, Aleksa Gajić,… Nekako se čini da muški prednjače u crtačkom svetu u Srbiji. Kakav je položaj žene – ilustratora ovde i danas?

Mislim da muški prednjače u celom svetu i u svim delatnostima. I to mi je ok. Treba ih pustiti.

Položaj ovde i danas nije prijatan ni za koga ko znanjem, učenjem, poštenim radom i fer igrom pokušava da postigne bilo šta. Nebitno da li je reč o ženi ilustratoru ili muškarcu naučniku. Svima je isto. Pod svima mislim na one koji nisu političari ili starlete. Mi ostali, smo se pomirili sa marginom. U društvu koje glorifikuje isključivo negativne vrednosti, mislim da je to vrlo dobro do odlično.

Kada nisi na fakultetu, sa jedne ili druge strane katedre, šta crtaš ovih dana?

Poslednji veći projekat bile su ilustracije za udžbenike ruskog jezika, koje sam radila za izdavačku kuću Klet, u toku prethodne godine. U poslednjih par meseci sam malo više fokusirana na završavanje obaveza vezanih za fakultet, kako bih kasnije mogla lepo i mirne savesti da nastavim da crtam.

Zašto si ti crna ovca?

Nisam nikada uspela da poverujem u to. Uprkos svemu i svima. Različitost je neosporna, ali je to uvek više bio “beli medved” nego “crna ovca” osećaj. Promene predznaka su mi uža specijalnost.

Razgovarala: Hristina Petrović

Ilustracije: Aleksandra Jevtović

Posetite i Aleksandrin FB page Aleksandra Jevtovic Art