15 feb Crna ovca nedelje: Aleksandar Petrović     

Pre par godina su me Aleksandrove reči iz romana „Kolaž za dvoje“ lepo „prošetale“ kroz ljubavnu priču i pojedine kafiće u gradu. Neka mesta možete posetiti više puta, ali tek kad ih neko opiše u svom delu, taj već viđeni prostor dobije sasvim novu dimenziju i nove emocije.

Stomatolog i pisac. Iza sebe ima dva romana i brojne objavljene priče na portalima i zbornicima.

Želja mu je da se okuša kao DJ na pustom ostrvu. Traga za savršenim bedekerom koji će jednom i napisati – ovaj deo sam ukrala iz njegove biografije.

Kvalitetan sagovornik koji inspiriše i ima šta da kaže – ovakav utisak sam stekla nakon susreta sa Aleksandrom. Uživajte u ovonedeljnom intervjuu!

Ako nešto ne znaš, izmisliš pa zapišeš. Šta se krije u zapisanom?

Tu rečenicu zapravo dugujem najboljem prijatelju koji je primetio da ako nešto o čemu razgovaramo ne znam, ja izmislim odgovor. Pošto me dobro poznaje, on lako prepozna taj trenutak, ali mu je zabavno kad me pusti da se upustim u objašnjavanje jer na kraju uvek ispadne beskrajno zanimljivo. Posle sam shvatio da je to suština pisanja. Ako me zainteresuju neke nepoznate pojave, odnosi, umetnički iskazi ili naučni zakoni, trudim se da ih domaštam kako bi mi bili zanimljivi. Naposletku proverim šta je od toga svega istina, ali to nije ni važno. U to se možete uveriti u mojim knjigama ili od sledeće nedelje u kolumni za „Black Sheep“,kojoj se posebno radujem.

Pored britanskog humora, mediteranske kuhinje i ljubavi, koji trenuci osmišljavaju tvoju svakodnevicu?

Svakog dana odvojim vreme za čitanje. To je moje vreme za meditaciju i uranjanje u druge svetove. Tako se najbolje odmorim. Trudim se i da barem nešto napišem. Ne mora to da bude nova priča ili deo romana. Dovoljna je zamisao, deo dijaloga, razrešenje zapleta. Komunikacija s najbližim prijateljima i porodicom je obavezna, pošto su to moji stubovi normalnosti. Nije bitno na koji način razgovaramo, mnogi od njih su daleko i zahvaljući internetu to je sada samo stvar volje. Naravno, ako možemo da se vidimo na kafi, to je sjajno i tu nema izgovora. Lutanje po gradu me takođe uveseljava, kako mesta koja više nisu puka topografija nego i biografija, tako i delovi u kojima nikada nisam bio za više od četiri decenije koliko živim ovde. Kada na kraju šetnje na telefonu pogledam pređenu kilometražu, iznenadim se. Obuću menjam na nekoliko meseci, ali ne žalim se, s brojem koraka raste i broj ideja, život postaje jasniji, a ja gladniji tako da je posle toga pravo vreme za mediteransku kuhinju uz ljubav i britanski humor.

U „Kolažu za dvoje“ si uspeo da ispišeš običnu i blisku ljubavnu priču iz komšiluka na zanimljiv način. Da li postoje daleke ljubavne priče?

Ljubav ne poznaje kilometražu. Namerno kažem ljubav jer ne verujem da bi zaljubljenost tu razdvojenost preživela. E sad, postoji mnogo različitih ljubavnih priča. Od onih virtuelnih u kojima domaštavate partnera, pridodajući mu psihofizičke osobine koje želite da imama da ga uživo niste ni videli, do onih kada razdvojenost posle duge ljubavne žabokrečine čini čuda za taj odnos, rasplamsava strast i podseća zašto ste zapravo nekoga zavoleli. Postoji tu sad i zapitanost da li razdvojenost pomaže ili odmaže, da li ljubav postoji ako nema fizičkog kontakta i koja je onda svrha takvog odnosa? Na tu temu zanimljiva je prepiska Halila Džubrana i Mej Zijade koji se nikada nisu susreli, a njihova pisma predstavljaju traktat o ljubavi.

Kako raste roman?

Sve zavisi od toga koja vam se tema vrzma po glavi i pokušava da probije put do bele površine ekrana. „Kolaž za dvoje“ napisao sam za dva meseca, priča se sâma pakovala kao i izbor kafića u kojima se odvijala. Za razliku od „Beogradske knjige mrtvih“ koja je zahtevala istraživanje o beogradskoj mumiji i egipatskoj civilizaciji, tako je zaplet nastao tek kasnije. Ova krajnja verzija bila je zapravo četvrta ispravka i potpuno drugačija od prethodnih. Nekako nisam mogao da se smirim dok se nije oblikovala kakva je sad. Bez obzira na sve, u oba slučaja to je neobično stanje duha u kojem svakodnevno, čak i u snu, razmišljate o onome što pišete, raspravljate se sa svojim junacima, onda se oni malo dure, pa se onda durite vi i na kraju se nekako dogovorite. Posle toga zajedno iščekujete šta će reči čitaoci.

Da li je sloboda samo strah od bilo kakvog uspeha?

Kada se pomirite sa činjenicom da je apsolutna sloboda u današnje vreme nemoguća, onda vam je lakše da razmišljate i osmislite sopstveni život. Čak i ako živite na samoodrživom seoskom imanju daleko od grada, u nekom trenutku ćete se zapitati da li je to ono što ste zaista želeli ili ste samo bili uplašeni. S druge strane određenje pojma uspeha je šarenoliko. Zbog toga mislim da je rešenje u pronalaženju lične verzije slobode koja će biti povezana sa osećajem ostvarenosti.

Kojim snovima ti veruješ – dnevnim ili noćnim?

I jednim i drugim. Često se prepliću i prelaze iz dnevne u noćnu smenu i obrnuto. Ponekad se u toku noći probudim i zapišem ih. Onda se ujutru nasmejem ili od te beleške napišem priču. Jedino čemu ne verujem je stvarnost.

Moram da naglasim da imaš interesantan Instagram profil i da se fino igraš rečima i fotografijama. Omiljeni filteri za provlačenje realnosti su…?

Hvala, drago mi je da ti se dopada. Taj spoj fotki i mojih kratkih zapažanja nastao je slučajno. Volim fotografiju, čak sam pohađao dvomesečni kurs, ali sam shvatio da je to za mene isuviše tehnički orijentisano i da je ono što volim kod fotografije zapravo priča koja je izabrala da bude u tom kadru umesto da pređe na papir. Onda sam ta neka neobična viđenja sveta oko sebe spojio s rečima. Filteri koje najviše koristim su duhovitost, oneobičavanje, ironija (savršena stilska figura, loša po zdravlje kao osećanje), i sfumato.

Da se vratimo na „Beogradsku knjigu mrtvih“. Na koji način si spojio obalu Nila sa ušćem Save i Dunava?

„Beogradska knjiga mrtvih“ započela je samostalan život krajem prošle godine i veom sam zadovoljan kako je primljena,najpre kod prijatelja koji čine ne tako malu zajednicu okupljenu oko moje stranice na Fejsbuku, a sada i kod nepoznatih čitalaca, pogotovu što se tek od skora može naći u knjižarama. Dok sam proučavao materijal o beogradskoj mumiji – multidisciplinarna naučna istraživanja, izveštaje i novinske članke – otkrio sam da je grad Akhmim, odakle mumifikovani ostaci sveštenika Nesmina vode poreklo, takođe na rečnoj obali.Ispada da je onceo svoj boravak na zemlji, pre i posle života, proveo pored velikih reka. To mi se učinilo kao dobar početak. Ušće takođe ima svoju simboliku, ali da ne otkrivam suviše.

Marko Gaić je o „Beogradskoj knjizi mrtvih“ ispisao sledeće: Ima kratkih i dobrih dijaloga. Ima jednostavnih istina u jasnim rečenicama. Ima istorije starog sveta. Ima tragova starog sveta. Ima Egipta. Ima ptica koje uleću kroz prozor. U koju god scenu požele. Samo uđu, kljucnu nešto i nestanu. Dopale su mi se ptice. Koje prozore zatvara knjiga?

Marko Gaić iz „Bezimene književne zadruge“ je pronicljiv čitalac i meni je posebno drago što se njemu, kako to sâm kaže, teškom i napornom knjiga dopala i o kojoj je napisao sjajnu kritiku. Ptice koje pominje zaista su važne kako u egipatskoj knjizi mrtvih, tako i samom romanu. One nekome zatvaraju, a nekome otvaraju prozore ka onostranom, u zavisnosti od toga kakav je čitaočev odnos prema smrti: kako je zamišlja, čega se plaši, šta misli da nas čeka posle nje i da li može nešto da uradi kako bi bio spremniji za prelazak.

Kakve „zube“ pokazuje „Beogradska knjiga mrtvih“ i zašto je važno održavati higijenu čitanja?

U njoj nema bleštavila holivudskih osmeha. Onih, tajnih, izmamljenih tokom čitanjanadam se da ima dovoljno. Ima tu i pokoji skriveni umnjak, zub mudrosti, taman toliko da čitaoca natera da se zapita. Higijena čitanja održava naš um mladim. Dok stvaramo slike u glavi živimo stvarnost glavnih likova. Njihovi problemi postaju naši i obrnuto, međusobno se pomažemo u potrazi za odgovorom šta je to suština života. Nekada je to broj četrdeset dva, a nekada… otkrijte sami.

I za kraj, u duhu našeg portala reci nam – zašto si ti crna ovca?

Iskreno, jedva sam čekao ovo pitanje, zato što konačno imam priliku da priznam kako sam se oduvek osećao, a da to ne bude shvaćeno na pogrešan način. Crna ovca sam zbog toga što nikada nisam mogao svim srcem da se svrstam u ograničene okvire neke grupe, organizacije, političke stranke, religije, načina ishrane, muzike, psihološke škole, pristupa zdravlju, naučnim činjenicama, filozofiji, stavkama pravilnog života i ljubavi. U meni sve to izaziva jaku nelagodu i nagon za bežanjem. Crna ovca sam i zato što beskrajno verujem svojim prijateljima i bližnjima, što bih poslednji dinar dao za putovanja i što sam ubeđen da su umetnost i kultura važni, a da će izmišljena zanimanja, koja ne služe dobrobiti čoveka, u jednom trenutku biti zaboravljena. Svet će se promeniti kada se bude dostigla kritična masa crnih ovaca, zato samo napred i srećno u potrazi za njima.

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: Ivan Stanić