10 jan CRNA NAFTA I ŠARENE MASKE

Ne ostavljaj ovaj svet meni. Smrviće me.

Ne izbacuj me na ulicu realnosti. Zgaziće me nešto.

Ne osiromašuj me za iluziju i ne obogaćuj me za iskustvo. Ne ti.

Moja je tama najmračnija, ali ona može da primi ceo svet.

A pod tvojim suncem, ima mesta samo za tebe. Zar ne?

Kuda ćeš? Tamo je sigurno bolje.

Ja sam mala, evo biću još manja. Stavi me u dzep, povedi me.

Ne znam da li je bolnije kad odlaziš ili kada se vraćaš.

U oba slučaja, jedna senka mene, vuče se po asfaltu i moli.

Zarivam nokte u kofere tvog sveta, a oni mi trunu u dlanovima.

Oslanjam se na stenu, ali ona se drobi i postaje pesak.

Šta li mi ovaj put donosiš u šarenim paketićima svoje svesti i novčanica?

Krivicu prerušenu u saosećanje?

Izvinjavajući nagoveštaj da će crna nafta utopiti samo mene?

Da ću sa svojim i tuđim demonima plesati u dvoje,

I da će u mom uglu ringa stajati samo olupina mene, sama.

U koji čamac uskočeš kada onaj za spasavanje propušta?

Gde se kriješ kada se rat dešava u tvom skloništu?

Kome trčiš u suzama zbog toga što nemaš kome da otrčiš u suzama?

Ne kopaj po jami ako ne umeš da zagrliš ono što iz nje izadje,

Ne grdi veliko dete ako nisi pomazio ono malo u njemu,

I molim te, molim te, ne okreći glavu od crvenih zastavica jer si možda nekada baš ti jedini koji ih vidi.

A svi tapšu ovoj predstavi i dive se veselim kostimima.

Nemoj, nemoj im dati da zavire iza kulisa.

Nek se ušuškaju u svoje neznanje da najšarenije maske kriju najtužnija lica,

I da prava predstava počinje tek kad se zavesa spusti.

Autorka: Simonida Dević

Fotografija: favim.com