U lažnom pobožnom raspoloženju
očajna utvara
pritvornim smehom priziva
samoprezir.
Mržnjom se ugrađuje u večnost,
kupa u beskarakteru,
u očajanju postojanja
pokušava da se smiri.
Ne ume da se zaljubi u osmeh, u vreme,
već u sebe,
u hladan i zaleđen život.
Saznaće ništavnost velikih ideja
dok sluša poslednje otkucaje sopstvenog čemera.
Shvatiće da je savršenstvo u bezazlenosti,
a ne u požudi i pohlepi.

Otupelim čulima se ne pobeđuje.

Pitam se, gde se nalazi granica njegovog bića?
Kažem: samo u jasnom dodiru duha.

Trajanjem se suprotstavi propadanju,
ne misli o tome da su baš svi ogorčeni.