28 jul Čovek koji je izgubio strpljenje ili tužna priča o evrointegracijama

Čovek se tog jutra, kao i skoro svakog drugog, spremao za posao. Ustao je iz kreveta, umio se, doručkovao lakši sendvič, oprao zube, obukao sinoć ispeglanu košulju, vratio se u sobu da poljubi ženu i požurio da uhvati bus. Prve znake nervoze primetio je na stanici, ali je bio ubeđen da je to zbog sitne kiše koja je upravo počinjala. Kada je bus stigao, ugledavši gužvu na prednjim vratima, čovek je uradio nešto što nikad ne radi – ušao je na srednja…

Sam je sebe iznenadio tim potezom, tako da je brže-bolje seo na prvo slobodno mesto, da se malo smiri. Disao je ubrzano, palcem i kažiprstom je pritiskao slepoočnice, možda bi ga neko pitao da li je dobro, samo da je bus bio malo puniji. Onda je prekrstio noge, hitro prebacivši desnu preko leve, ali je tada primetio kako mu desno stopalo igra, van svih ritmova koje je poznavao. Odjednom ga je neko snažno potapšao po ramenu i glasno izgovorio njegovo ime. Bio je to njegov kolega, inače vrlo bučan tip. Naš čovek bi uglavnom bio vrlo ljubazan prema njemu, kad god ga sretne, ali ovoga puta mu je samo pojačavao nervozu. Počeo je da mu priča o nekoj utakmici od sinoć, da bi zatim prešao na vrlo sočne opise jedne od njihovih koleginica, prema kojoj je naš čovek gajio veliko poštovanje. Osećao je kako je jako blizu da ga opauči posred nosa… U tom trenutku mu je nešto sinulo, ustao je kao oparen, počeo da se prebira po džepovima kaputa kao da je nešto bitno zaboravio kod kuće, a onda je potpuno neočekivao izjurio iz busa stanicu ranije, ostavivši bučnog kolegu u čudu…

Čovek može da izgubi ključeve od automobila ili stana, može da zagubi ceo novčanik ili eventualno mobilni telefon, ali eto, našem čoveku se desilo da izgubi strpljenje. Nadao se da ga je samo zaboravio kući, ali problem je u tome što mu je upravo na poslu to strpljenje bilo najpotrebnije. Radio je u jednim dnevnim novinama i imao je vrlo nezgodnog urednika. Taj je skoro svakog dana imao neke zamerke. Međutim, danas se desilo da, usred jednog urednikovog monologa, naš čovek prosto izađe iz kancelarije, lišen svakog strpljenja za te gl.od.ur.ske baljezgarije. Zbog tog gesta dobio je opomenu pred isključenje i neskrivene simpatije većeg dela redakcije.

Vratio se ranije sa posla i odmah je krenuo panično da traži po kući svoje strpljenje. Prevrnuo je ceo stan naglavačke, otvarao sve plakare i virio pod krevet, dok ga je žena preplašeno uveravala da se ne švaleriše. Kada je shvatio da ga neće naći, otišao je u kuhinju i otvorio bocu vinjaka. Žena je došla za njim i upitala ga da li je danas platio račune i zašto nije kupio u radnji ono što mu je rekla, na šta joj je on odgovorio da prosto nije mogao da čeka u redovima… Čim je počela da negoduje, opalio joj je šamar… Taj pljesak ga je malo otreznio, bez obzira što nije ni počeo da pije onaj vinjak. Počeo je da se izvinjava, ali već je bilo kasno, jer prvi put u životu ju je udario i ona je sada već u sobi i pakuje se. Tražiće razvod, kaže kroz suze, i uz životinjske pokliče treska vratima dok odlazi. Čovek odjednom ostaje potpuno sam…

Sutradan je krenuo kolima na posao, što retko radi, ali je shvatio da je bolje da nikog ne sretne na putu do tamo, a tamo će se već nekako obuzdati i trudiće se da ni sa kim ne ulazi u konverzaciju. Samo se nada da neće morati da radi intervju sa nekim lokalnim političarem, jer kampanja se polako zahuktava… Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da ni kola nisu bila idealno rešenje. Već na prvom semaforu je prošao kroz crveno, jer nikako sebe nije uspeo da natera da pritisne kočnicu, da bi zatim počeo da viče i da psuje sve ostale učesnike u saobraćaju, počevši sam sebi da liči na sve one kretene koje je uvek doživljavao kao obične neandertalce. Nekako je pregurao radni dan, a uveče pokušao da gleda fudbalsku utakmicu o kojoj su svi pričali. Nije izdržao ni do poluvremena… Prebacio je kanal, ali na nesreću sony plazme, na tom kanalu su bile vesti. Izdržao je oko tri minuta, a onda daljinskim upravljačem ciljao ekran… I pogodio. Nakon toga je otišao u sobu da bulji u plafon…

Situacija je već postala nepodnošljiva: žena ga je napustila, malo je falilo da dobije otkaz, mogao je da pogine na onoj prometnoj raskrsnici, tako da je bio krajnje vreme da učini nešto po tom pitanju. Zato je prva stvar koju je uradio sutra ujutru bilo to da je otišao u policiju. Dobar dan, želeo bih da prijavim nestanak, odmah je prešao na stvar. Nestanak čega, pitao je inspektor. Nestanak strpljenja, rekao je čovek nestrpljivo. Da li je prošlo 48 sati od kada ste ga poslednji put, kako da kažem, videli, pažljivo je pitao inspektor. Da, nema ga već dva dana i zaista se plašim da bih mogao nekoga da ubijem, a pošto mi je to strano, mislio sam da je bolje da se odmah vama javim, rekao je čovek tužno. Vidim da je situacija ozbiljna, dakle, možete li da se setite gde ste ga poslednji put, kako da kažem, osetili, pitao je iskusni inspektor. Da, bilo je to pre par večeri u bioskopu, gledao sam jedan očajan film sa suprugom, njoj se jako svideo, a meni je bio beskrajno dosadan, ali sam izdržao do kraja, rekao je ponosno naš čovek. Znate kako, sasvim je moguće da vam ga je neko ukrao, danas je baš nestašica strpljenja, ne bi me čudilo da vam se ovih dana neko javi i da traži otkup, a možda ga je jednostavno maznuo za sopstvenu upotrebu, reče inspektor i skoro se nasmeši, ali se uzdržao zbog ozbiljnosti situacije. Ne znam, uvek sam dobro pazio na svoje strpljenje, ono mi je bilo jedno od glavnih osobina, prosto mi je nemoguće da sam ga samo tako izgubio, rekao je čovek u očajanju. Dobro je što ste se javili na vreme, videćemo šta možemo da uradimo, samo budite malo strp… oh, pardon.

Kada je došao kući, očajni čovek je još malo zverao u zidove, ali je ubrzo i to postalo previše naporno. Otišao je do obližnjeg parka, seo na klupicu i gledao u drveće, jer je čuo da zelena boja smiruje… Ništa. Setio se kako je često sedeo na ovim klupicama, čekajući tadašnju devojku, a sadašnju suprugu, da dođe na sastanak. Bio je potpuno strpljiv, ah, srećni dani… I onda mu je sinulo, setio se to iz nekog filma, kad je neko isto tako nestao bez traga i glasa, pa ga je glavni glumac tražio po mestima na kojima su najčešće bili zajedno. Odredio je nekoliko takvih tačaka u okolini i krenuo u potragu. Hodao je više od sat vremena, bezuspešno, sve dok se nije spustio do reke, koja je bila nikad niža. Otišao je direktno na mesto gde je često pecao, sam samcat, puneći baterije i oštreći svoje strpljenje za dane koji slede… I kao što se i potajno nadao, čovek je konačno našao ono što je danima tražio… Strpljen, spasen! – pomislio je u sebi, previše uzbuđen da bi mogao da razmišlja o gramatičkim nedoumicama.

Strpljenje je sedelo na jednom velikom balvanu, koji je inače pod vodom kada je uobičajen vodostaj. Čovek mu je tiho prišao i seo pored njega bojažljivo, jer je znao koliko je strpljenje osetljivo. Kako si, pitao je naš čovek. Pokislo, odgovori strpljenje nervozno. Pa nisi valjda ovde bilo sve vreme, šta radiš tu, pitao je zbunjeno. Branim se, odgovori strpljenje ponosno. Od čega se braniš, majke ti opreznosti, nastavio je čovek, nešto nestrpljivije. Od reke, od tebe, od sebe, od svega, odgovori strpljenje prkosno. Reka će te uskoro preplaviti, znaš i samo, to je neminovno, a mislim da je nama bolje išlo zajedno, što se ne vratiš, pitao je opet naš čovek. Ti dobro znaš šta sam sve istrpelo zbog tebe, reče strpljenje skoro pa besno. Znam, znam, ali pruži mi bar još jednu šansu, obećavam da ću se promeniti, reče čovek i skoro zaplaka. Obećanja, obećanja, samo pusta obećanja, kad bi ti znao koliko njih mi je ovih dana dolazilo sa istom pričom, reče strpljenje i pridiže se da baci jedan kamenčić u vodu. Hoćeš li bar razmisliti, upita naš očajni čovek. Ne znam, staviću te za sada na listu kandidata pa ćemo da vidimo šta ćemo sa tobom, reče strpljenje i ponovo se izgubi negde u magli…

Priča „Čovek koji je izgubio strpljenje ili tužna priča o evrointegracijama“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“

Autor: Đorđe Majstorović

Fotografija: favim.com