11 nov Čiča

  Tražili su od mene da im prodam imanje. Prodaj ga, čiča, ili ga predaj. Doći će drugi, a umesto para u rukama će im biti motke. Tvoje kosti su stare, a njihove ruke mlade. Mi ih poznajemo, narav im je nezgodna. Nećeš izdražati, čiča. Tako su govorili prvog dana. Ne znam da li je bilo kasno u noć ili rano izjutra kada su mi došli na prag. Jednog od trojice sam prepoznao, zato sam ih pustio u kuću. Pre par godina, dok je još bilo mirno u ovim krajevima, njegov otac je kupovao mleko od mene. Dok smo trgovali, držao je svog oca za ruku, sramežljivo se skrivajući iza njegovih leđa. Njegovog oca sam poznavao godinama. Bio je valjan čovek, redovna mušterija. Malom sam imao običaj da nudim grumenom kozijeg sira. Otac je odbijao moj poklon u sinovljevo ime. Mislim da je bio gord van svake mere.

   Kao i onomad, mali se opet skrivao iza starijih od sebe. Bio je najmlađi od trojice golobradih momaka, i pogleda spuštena ka golom, drvenom podu, ćutao je dok su mi druga dvojica stavljali na znanje da bi bilo najbolje da poslušam prijateljski savet i uzmem novac. Budi pametan, čiča. Idi za Beograd, budi među svojima. Uživaj, šetaj, hrani golubove. To su bili njihovi saveti. Ja nisam imao nikoga u Beogradu. Golubove nikada nisam voleo. U ovim krajevima nema golubova. Ima ih dole, u Prištini, ali ja nisam silazio u grad poslednjih deset godina.

   Ne podnosim buku, a ovde imam sve što mi treba. Ovde sam među svojima, rekoh im.

   Ćutali su neko vreme. Iz dvorišta se oglasio petao.

   Doći će buka i ovde uskoro, čiča. Bolje je za tebe da budeš u miru. Star si. Uzmi pare, čiča. Mi ćemo se brinuti o imanju. Ništa mu neće faliti. Idi za Beograd, među svoje.

   Ustadoh sa stolice i uperih prstom kroz prozor.

   Ono su moji, pokazah ka ovcama što su se tiskale u oboru. Nemam ja nikoga u Beogradu. Sve što imam to je ovde, sa mnom.

   Oni zavrteše glavama, a mali stade nogom čačkati opušak koji malopre na pod baci jedan od dvojice starijih momaka.

   Čiča, treba da budeš među ljudima. Uzmi pare i idi, igraj šah sa ljudima.

   Pare meni ne trebaju, deco. A šah igram iovako, jednom nedeljno, ponekad dvaput.

   S kim igraš šah, upita me.

   Sa Ahmedom, pokazah na drugi prozor. Tamo, preko brda.

   Sva trojica ustadoše sa klupe, baciše pogled kroz umuljani prozor, pa sedoše natrag.

   Daleko je to, čiča.

   Jeste, daleko je, ali Beograd je još dalje.

   Ćutali smo još neko vreme sva četvorica, čula se samo mušica u letu, a onda njih trojica ustadoše sa klupe, pa izađoše kroz vrata, bez reči. Vrata su ostavili otvorena. Zatvorio sam za njima.

   Nisu dolazili nekoliko dana, a ja sam i zaboravio na njih. Nije bilo šta za pamtiti, dečje koještarije. A mene ponekad i pamćenje izda.

*

    Bacao sam zrnevlje kukuruza po dvorištu kada sam ih ugledao kako se u daljini probijaju kroz maglu što je jutrom potopila brda. Živina je trčkarala oko mojih blatnjavih nogu, i kljucala kukuruz. Pas zalaja ka posetiocima koji su se probijali kroz maglu i šumu, više kroz maglu nego kroz šumu. Dohvatih psa, umirih ga objasnivši mu da su to moji prijatelji, pa ga zakačih za lanac. Uđoše kroz vrata od kapije koja ostavih otvorena. Nadao sam se Ahmedu.

   Upitaš me za zdravlje, pa pređoše na stvar.

   Hoćemo li trgovati, čiča, upita me onaj koji je inače najviše govorio.

   Ukoliko vi to želite. Imam kozijeg sira, mleka, jaja, živine. Ima na tavanu nešto suvog mesa. Samo psa ne prodajem.

   Tebi je do šale, čiča, upita me onaj drugi.

   Ja se nisam šalio. Imamo sam svežih jaja, mleka, sira. I živinu sam bio spreman da prodam. Slabo je išla trgovina u poslednje vreme. Objasnih im to, ali oni nisu bili zadovoljni.

   Ne izmotavaj se, čiča. Dobićeš dobre pare za imanje. Nećeš dobiti bolju ponudu ni od koga. Možeš zadržati psa.

   Imam živine na prodaju. Imam i mleka, jaja, sira. Imanje ne prodajem. Zašto vi mislite da želim da prodam? Neko vas je, možda, slagao, deco?

   Mi želimo da ti pomognemo, čiča. Doći će drugi. Ostaćeš bez ičega, slušaj kad ti kažem. Uzmi pare, čiča.

   Uzmite vi sira. Daću vam dve kile za kilu. Dvadeset jaja za deset. Učinite mi. Možemo se dogovoriti.

   Momci međusobno razmeniše nekoliko začuđenih pogleda. Pas – Mrki se zvao – opet stade da laje, bljujući paru iz usta. Lanac je zveketao. Živina se uskomeša. Bilo je prohladno, mokro jutro. Šuma i brda oko nas ostadoše nema, samo je lavež odzvanjao sa svih strana. Jedan od momaka uzdahnu i stade da vrti glavom.

   Tvrdoglav si, čiča. To nije dobro za tebe. Tvrde glave teško pucaju, treba ih više tući, a ima mnogo onih što vole da tuku više nego ‘leba da jedu. Uzmi pare, čiča. Budi pametan.

   Uzmite vi mog sira, budite pametni. Dve kile za cenu jedne. Čista matematika, mladići.

   Sva trojica se povukoše nekoliko metara unazad, okrenuše mi leđa, te stadoše da šapuću među sobom. Ja dohvatih sa zemlje kofu sa kukuruzom, pa nastavih da razbacujem oko sebe. Živina me opet opkoli.

   Dobro, čiča. Kako god želiš, reče jedan od momaka.

   Sa rukama zavučenim u džepovima, pognutih glava, uputili su se ka šumi gazeći kroz blatnjavo dvorište. Ostavili su za sobom vrata od kapije otvorena. U pratnji živine, dođoh do kapije i zatvorih je. Stao sam rukama oslonjen o ogradu. Još uvek sam mogao da vidim obrise trojice mladića koji su polako nestajali u magli.

*

   Ahmed se danima nije pojavljivao iako je red bio na njega da dođe. Dešavalo se s vremena na vreme, s početkom zime, da ga uhvato težak kašalj i veže ga za krevet danima. Imao je ženu, Ildu, koja odavno beše onemoćala, pa ga je možda i ona sprečila da mi dođe u goste. Oboje su bili bolešljivi, a i godine su ih stigle. On je imao preko devedeset a ona nešto manje, možda osamdeset i osam. Kada god bih je priupitao za godinu rođenja, tvrdila je drugačije, mustra jedna, kezeći se vragolasto krezubavim ustima. Ahmed je govorio da ni on nije siguran koliko njegova stara ima godina. Na kraju krajeva, to i nije bilo bitno. Oboje su bili starci i valjani ljudi. Bolje od njih dvoje nisam poznavao.

   Pošao sam jednog jutra Ahmedu, noseći nešto svežeg mleka, jaja i kozijeg sira, sve zajedno zavijenim u krpu pa metnutim u korpu. Zima je nadolazila, i nisam smeo da dozvolim da ih ne obiđem pre nego što padne sneg. U ovim brdima sneg ume da napada do visine čoveka, i tada se ni sam đavo ne bi probio i popeo preko brda, a kamoli starac sa puno korpom u rukama.

   Stigao sam pred Ahmedovu kuću. Pokucao sam na prozor pet puta – tako sam uvek činio – i stao pred vrata. Niko nije otvorio. Priđoh prozor još jedared, pokucah ponovo i opet se vratih pred vrata. Vraga, opet nije bilo odgovora. Naslonih uho na vrata ne bih li čuo da li su domaćini kod kuće, ali kako prislonih glavu na vrata, ona se otvoriše. Uđoh unutra predstavivši se. Ilda i Ahmed su ležali zajedno postelji, prekriveni prostirkom od kralje kože. U tom se Ilda okrenu ka meni.

   Snebivajući se, priđoh im kako bih ih bolje video. Stara Ilda je plakala i mucala mazeći Ahmedovo izubijano lice.

   Ahmed, Ahmed, mucala je promuklim glasom pokušavajući da me dozove rukom. Ahmed, Ahmed…

   Čitavo Ahmedovo lice beše plavo, kapci zatvoreni, podbuli, modri, čelo isečeno, išarano krastama i borama koje je teško bilo razaznati. Preko usta mu se skorila krv. Spustih korpu kraj postelje i dohvatih Ildu za ruku.

   Šta se desilo, ženo? Je li živ?

   Ona je klimala glavom.

   Jutros su došla neka deca, rekla je. Rekli su da je Ahmed izdajica, psovali mu mater jer druguje sa Kaurinom, i išibali ga pred kućom. Dvojica su ga tukli, a treći, najmanji, posmatrao je iz pozadine. Ahmed se nekako dovukao do kuće, ali od tada nije ustao iz kreveta, govorila je.

   Šta govoriš, Ilda, kakva deca?

   Loša deca, komšija. Trojica ih je bilo. Mlađi su od mojih unuka. Rekli su da je Ahmed izdajica jer igra šah sa Srbinom. Ja sam gledala iz postelje. Vikala sam da prestanu da ga biju. Nisu me čuli. Ili nisu hteli da čuju, ne znam ni ja, glupa sam. Ahmede. Ahmede…

   Otišao sam do bunara, doneo vode, oprao Ahmedovo lice. Izmrvio sam sir, razblažio ga vodom, ali Ahmed nije mogao da guta. Jedva je otvarao usta. Pokušavao je da govori, ali nije uspeo. Ostao sam sa njima još neko vreme. Kroz nekoliko sati je izdahnuo. Napustio sam Ahmedov dom kako bi Ilda oplakala muža kako dolikuje, u privatnosti.

   Vratio sam se kući pre mraka. Uredio sam sobu najbolje što sam umeo. Odvezao sam psa sa lanca. Viknuo sam na njega par puta, hteo sam da ode od mene, ali samo je podvio rep i čekao da se umirim. Onda sam ga uveo u kuću, pa izvadio pušku koja beše ležala ispod kreveta. Imao sam još tri metka.

   Već danima sedim na stolici. Nisam ništa stavio u usta sem vode. Pokušao sam da progutam parče sira, ali nije mi se dalo, grlo odbija da guta. Mrki se ne odvaja od mene, sklupčao se na podu i miruje. Čeka sa mnom da dođu ona trojica.

   Malog ću ostaviti u životu, tako sam odlučio. Za sebe više nisam siguran. Ja sam kriv za Ahmedovu smrt isto koliko i ta deca. Nije trebalo da lajem o šahu. Ahmed bi sada bio živ.

Autor: Tihomir Stanišić

Fotografija: favim.com