27 avg    Četrdeset dana

     Bio sam vraćen u prošlost ponovo. Znao sam to. Nisam samo znao da li imam materijalno telo ili sam misao, ideja koja je tamo postojala dovoljna samoj sebi.

    Centar sela. Ispred mene poljana. I pre nego što sam pogledao ispred sebe, znao sam čemu ću prisustvovati.

    Oko mene kuće su gorele. Neko je vrištao, neko ridao. Neko je samo jecao. Neke žene su kukale. Neke su klele. Muškarci su uglavnom bili tihi.

     Kada je jedan od „naoružanih“ ispalio nekoliko metaka u telo jednog od muškarca ispred sebe, osetio sam bol. Ne u nekom određenom delu tela, samo čistu, jaku bol.

     Tada je masakr otpočeo, a ja sam se osećao kao da sam ispio litre najjačeg alkoholnog pića pomešanog nekim otrovom. Osećao sam se kao da ću i ja umreti svakog trenutka. Kao da je jedan metak ili hladna oštrica nekog sečiva namenjena i meni. Tela su padala preda mnom kao lutke. Mrtvi. Momci, muškarci i nešto manje žena. Bol. Jad. Nečiji smeh. Nečije vrištanje. Vatra me je obuzela i osetio sam kako me negde prebacuje.

     Bio sam u dobro poznatom dvorištu crkve. Prizor je bio potpuno isti. Jecanje i kletve. Muškarci koji čekaju da im neko ispali metak u telo ili da im nožem pređe preko grla.

      Osetio sam bol i dok sam posmatrao kako mlađem momku gusta, crvena krv teče iz ogromne posekotine načinjene velikim nožem u predelu vrata. Mladić je pao uz tresak. Ne bol u nekom određenom delu tela… Bol… U svom izvornom obliku.

      Hici. Jauci. Tupi udarci u tlo. Još jedan masakr. Još mnogo mrtvih tela ispred mene. Krv je natapala zemlju. Izgledalo je kao da je neko prevrnuo šleper vina. Tela su ležala u sopstvenoj krvi, nepomična. Žene su jaukale.

     Mučnina. Bol. Samo bol. Još boli. Sva bol ovoga sveta…

     Sve neka je prokleto… Ceo svet nek je proklet…

    – Sad me vodi odavde – rekao sam neodređeno.

   Ležao sam na krevetu. Znao sam da, zapravo, nikada nisam ni ustao. Samoća. Samoća u svoj svojoj veličanstvenosti. Ogroman, gotovo fizički bolan i gorak osećaj samoće. Možda sam bio sam, možda me je okruživalo stotine tužnih duša, samoća me je pritiskala sa svih strana. Kamen težak nekoliko tona pritiskao mi je grudi i činio moje disanje otežanim. Suze su se slivale niz obraze na jastuk iako mi se nije, zapravo, plakalo. Bio sam u potpunosti apatičan i dozvolio zloj samoći da me grebe po najdubljim delovima duše. Sam, napušten, nesrećan… ostavljen da umre. Znao sam da taj, nemili osećaj ne pripada sasvim meni, ali sam znao da ničiji drugi i ne može da bude. U tom trenutku nisam postojao. Trenutak koji je samo to i bio – trenutak, ipak je trajao koliko i samo vreme. Uspeo sam da se uspravim u sedeći položaj. Kamen je pao. Nije se razbio. Ostao je u sobi, da svojim ljutim prisustvom para težak vazduh koji je uz puno muke dospevao u moja pluća. Svaki deo tela me je boleo. Iznutra.

Autor: Uroš Timić, odlomak iz romana „Četrdeset dana“

Jedan od pobednika konkursa u okviru projekta „Literarni online Inkubator“ izdao je svoj drugi roman „Četrdeset dana„. Isprepletavši dramatične elemente, istorijske motive, fikciju, kao i horor, ali i temeljno istraženu domaću mitologiju, Timić je napisao psihološko delo koristeći jednostavan i pitak stil pisanja. Objavljivanje romana „Četrdeset dana“ je bio povod da kratko porazgovaramo sa Urošem:

Šta sve stane u četrdeset dana?

Stane sve što mi želimo da stavimo u tih četrdeset dana. Sav bol i tuga, ali i velika empatija i saosećanje. Stanu razni oblici svega toga iskombinvanog i mnoštvo verovanja koja su tu da nam tih četrdeset dana ublaže. Kada se sve sabere i oduzme, mnogo toga stane, ali ostane samo sećanje.

Da li je drugi put bio lakši od prvog?

Postoji takozvani „sindrom drugog romana“ koji se svodi na to da je možda i teže objaviti drugi roman od prvog. A za treći kažu da te kritičari „rastrgnu“. S obzirom da je ovo za drugi roman potpuna istina, plašim se objavljivanja trećeg. Bilo je lakše u smilsu – već sam prošao kroz sve ovo, ali teže je bilo samo stvaranje jer je i tematika teža,a i trebalo je u nekom smislu nadmašiti već postojeće.

Koliko si porastao u odnosu na prvi roman?

S obzirom na to da sam i kao osoba daleko zreliji nego što sam bio dok sam pisao „Osmi život“, rekao bih da je i drugi roman mnogo ozbiljniji. Prvenac je prvenac, ali je meni lično „Četrdeset dana“ u mnogo čemu prerastao prvi roman.

Gde čitaoci mogu da nađu tvoju novu knjigu?

Mogu da je poruče preko fejsbuk stranice „Osmi život“, ali je roman distribuiran po svim knjižarama širom Srbije, tako da ga ima i u Delfi i u Vulkan knjižarama, a i po drugim knjižarama takođe.

Uroš Timić će pokloniti potpisan primerak romana „Četrdeset dana“ nekome od vas. Dovoljno je da ispod ovog teksta napišete komentar – kako je uticao odlomak na vas i da li imate želju da pročita ostatak knjige do 28. avgusta.