U maglovitoj noći
početkom vikenda
dok ostali spokojno spavaju
ili se pijani razvlače po centru
ubeđen sam
da svaki moj strah
poprima svoj fizički oblik
i u odsustvu svetla
razgovara sa mnom.
Po obdanici
šapuću mi između ušiju
ne vidim ih od sunčeve svetlosti.
U gustom mraku
okuraže se i pojave
bivaju sve glasniji
upliću me u svoje debate
koje već godinama slušam.

Na pitanje ljudi:
Kako pamtim svaki događaj, osobu i godinu
odgovaram da me pamćenje dobro služi
našalim se, nekako glupo, sebi svojstveno
ustvari svake noći osuđen sam
da ponovo proživljavam
sve događaje, osobe i godine.
Prijatne ili neprijatne
svejedno ću zaspati isti.
Rastužiće me ono loše – jer se uopšte desilo
kao i dobro – jer sad se ne dešava.

Nisam ni pomislio
da će mi jednom najteže biti
da pronađem stvari koje me uveseljavaju.
Naprotiv, uvek sam se osećao
večno mladim, optimističnim
čekao bih novo jutro
davao bih mu šansu.
Jutro je često bilo jedino što mi je preostalo.

Ćutanje o ovim stvarima
nedovoljno razumevanja s ljudima
uzima svoj danak.
Umem biti sâm
ne umem biti usamljen.
Sve obaveze i ljude
podjednako izbegavam
nema nikakvog posebnog kriterijuma
i objašnjenja u tome.
Čekam devojku
kojoj ću malo toga morati da pričam.
Reći ću joj samo ono
što nikada nisam zapisao.

Sada od buke u glavi
ne čujem svoje misli.
Otrovan strahovima, ležim
svako njihovo rešenje i predlog
teram od sebe rukom
kao da je dim koji ide mi u oči.
Kad to potraje
i već iscrpljen
spuštam svoja koplja na pola oka
u poslednjem trenutku
dogovoreno je da ću čekati još jedno jutro.
U suprotnom
izmoren i uplašen
prihvatio bih rešenje svojih strahova.
Ono ne počinje novim jutrom.
Ne počinje ni sa čim.
Završava se.