- Sve okej? - Ma gde. Besan sam brate. - Što? Zbog male? - Ma… - Možda može ta situacija da se zaobiđe nekako? - Ma neću ništa sad da zaobilazim. Sad me ne interesuje. - Pa što si onda besan? - Pa nazvala me je...
Nije naročito visok, viđala sam i više muškarce. Ali je dovoljno visok da moram da se propnem na prste ako želim da ga zagrlim, nos očešem o njegov ili poljubim. Sasvim skladno, rekla bih. Mislim da su se najlepši poljupci desili upravo na prstima. Na prstima...
Tvoja Dan kad utihne Gola Pod uličnim svetlima Beograda Pleše Senkama golica radoznalost Miriše Čežnja na njenim ispucalim usnama Slana Pod jezikom strast sa njenih grudi Željna Prstju, usana, butina što bride Diše Sasvim tiho na izmaku noći Uzdiše U grču propinjanja na čaršavima belim...
Knjige na policama su uvek uredno složene - prvo po azbučnom redu, pa zatim po visini. Tačno tri bele police su ugrađene u beli zid naspram teške kaljeve peći. Stan je pravljen davno, pred rat - pokojni pradeda nije imao u planu da će struja...
April, 2018. Dva drvena štapića su pridržavali punđu da se ne raspadne. Tehniku je poslednjih godina sasvim usavršila. Kosu bi pridigla, pa zatim uvila u rep, onda oko korena repa, jedan stapić kroz levu stranu punđe, pa ispod, jedan kroz desnu ili kroz sredinu kada želi...
"Možda se mi i nikad nismo poznavali a sve vreme se mislilo da smo se divno poznavali." Ali ne. Tu negde na raskrsnici tuđih svetova ili možda, ali neznano, naših, gde čekali smo voz za večnost druge dimenzije, valjali smo se po senu vagona što miriše,...
Budiš se u svitanje Okupana Suncem kroz prozore Sunčane strane Velikog tetkinog stana Velikodušno ustupljenog na čuvanje Kojeg ćeš isto tako Velikodušno Napustiti Sa sve škripom parketa i vrata Naoružavaš se osmehom To je neraskidivi pakt sklopljen sa Suncem Svoj nečural luk popravljaš olovkom za obrve I spremna si za nove pobede U dvadesetšestici...
Na istom sam mestu gde i prošle nedelje. Isti drveni parket. Iste crne draperije preko prozora. Ista prigušena svetla. Opet se zvuci sa žica lome do bubnih opni. Odzvanjaju u meni ko pesak i okean u školjkama. “Nemoj da me vodiš.” Molim. Misao me vodi pod krošnje...
Tačno je 327 koraka od autobuskog stajališta do tvoje kapije. Brojala sam. Dva puta. Brojala da bih ubila tremu. Za koracima sam ostavljala utisnute otkucaje srca u asfaltu. Ili je samo Zemlja u isto vreme pucala po tim šavovima. Naši sastanci su uvek bili neka...
Kažem mu ljubav I srce preskoči takt Kao ja što preskačem pukotine Na pločnicima I ivičnjacima Dok hodam kao po liniji Života A ljubav je uvek Pitanje života Ne kao Pitanje života ili smrti Već životinjske borbe Za uživanjem u nežnosti To je rascep ličnosti Za kojim čeznem dok sanjam A kroz tu pukotinu gledam Kako klijaš prkosno Magično Kao pasulj Iz...