Sećaš se one noći u tvojim kolima - bilo ih je takvih mnogih, ali nijedna kao baš ta, pregažena našim putem i još netaknutom slutnjom da će nas isti odvesti do raskršća sa kog nećemo krenuti skupa. Ja je se sećam. Sećam je se osećanjima...

  Snažni vetar, sasut pod nedrima neba, terao je trulim putem, neprohodnim, staru koru hleba. Silio se zuvkom, jaukom što zvuke guši, prosuo je tugu, čule su je, pod prosedom glavom, uši. Niz tu rupu malu, utamljenom govorom kose blede, šapnuo je starost, nadogovorio sede -...

Kako je derviš lepa reč. Čak i odstranjena od lepote svega na šta se odnosi - lepa ostaje. Prostire se, otima isposništvu i leže mi pod kore grudi. Pod njima te sreće i sva iseljena iz svog značenja, prosi tvoju ruku na kolenima. Uzvraćaš joj....

Nije kraj kad stojim pod kišom, a ne kisnem, već se u sebi svojom čistom vodom topim. Nije kraj dok vapim za dahom iako ne želim da jutro svane. Niti je kraj na rubu našeg puta. Ni na raskršću kraja nije. Nijedno mesto na kojem...

Zamišljala sam sinoć tvoje oči, ne i svaku noć. Sve češće, nakon tolikog odsustva, preskočim misao o tebi. Bile su vodene, prozirne, ravnodušne - baš kao da se u mojima ogledaju. Zamišljala sam da te još volim, da je ova noć - noć prva u kojoj...

    I doći ću po smrt jednom, iako sam  neuspelo pošao. I znaću da dovoljno živeo nisam. A, poći ću jer živeo jesam. Doći ću nateklih grudi dahom. Disaću kao da poslednji put ne dišem. Srcem ogledeću što je unutar njega - široka polja, po njima rasuta odsustva. Ne poznajem...

Zapalila sam u nepovrat rušeći sve do zadnjeg mosta za sobom. Ne, neću da se vratim. Znala sam to i pre no što sam kročila na primorano tlo. Odlazim pre nego što prošlost sažvaće moju poslednju kost. Odlazim. Ovde, u svačijim očima, se nazire što je...

Nemam dece. Neću ih ni imati. Znam da neću. Ne mogu. Kad mi je lekar saopštio besplodnost - laknulo mi je. Dobila sam time opravdanje za već nepostojeću želju za majčinstvom. Želju konačno spranu i pročišćenu. U moju odbranu stao je neko nepokoriv: činjenica. Dok...

Prdnula je. Bio sam počastvovan. Mirno sam, pogledom punim ponosa, povukao dim - očešao sam međunožje i glasno podrignuo ne bi li joj bilo lakše ako se postidi i pokaje što je upravo obrušila mirisima krajnju granicu intime. Između nas više nisu postojale prepreke. Sjedinjeni smo...

Penzionisan sam nešto pre rođenja prve unuke, početkom novembra 1990. Oslonjen na one što za mnom ostaju - iščekivao sam koliko-toliko mirnu starost: čašu vode kad iznemognem, smeh unučića u dvorištu, držanje za staračku ruku pri poseti lekaru, oslonac na čvrstim leđima mladosti dok moja saginje...