Carpe diem

– Dokument gospodine, dokument vam tražim. Puls, to kod doktora merite…

– Molim Vas, dolazim ovde dvadeset i šesti dan zaredom, uvek me vraćate po neki papir, po neku banalnost, po hemijsku ste me jednom čak slali, pobogu, da bi na kraju došlo do toga da mi tražite „potvrdu o životu“.

– Gospodine, naravno da vam tražim „potvrdu o životu“, ona je kruna svega. Ako nemate tu potvrdu, ne vredi vam da mi pričate da ste živi.

– Ali stojim pred vama, ženo božja, stojim pred vama! Dvoje dece i ja čekamo da nam date ključeve od stana. Ćerka mi spava u garaži, a sin u štali sa svinjama.

– A vi?

– Šta ja?

– Gde vi spavate?

– Molim?

– Pa gde vi spavate… Sa patkama, mravojedima, veprovima, ne znam ni ja?

– Gospođo… Vi ste!

– Šta sam ja to?

– Bezobrazni! Jako bezobrazni.

– A vi možda niste ni živi, jer nema potvrde o životu, a ja sa mrtvim čovekom da gubim vreme neću, jer imam puno posla. Molim vas, potvrdite da ste živi, pa se vratite.

Ispred su ga čekala deca. Čuvala ih je njihova baka, njegova majka.

– Sine, jesi li živ? Jesi li sa nama?

– Nisam majko, još nisam… Moram im doneti tu potvrdu o životu.

– Jaoj meni, jadna ja, jaoj meni, jadna ja! Sin mi je možda mrtav, a mlađi je od mene trideset godina. Kakva moguća tuga.

– Znam majko, ali to je samo pretpostavka… Možda i nisam mrtav.

– Ja sam čuo da na sahranama uvek ima puno pečenja, rekao je sin možda živog oca.

– Sve ću ti zube izbiti ako ne ućutiš! To sam zaslužio od sina da čujem?

– Kako ćeš mu izbiti zube ako si mrtav, tata?

– Pile tatino, ti si još uvek mala, ti ne treba da se zamaraš time. Hajde, neka te brat odvede u štalu gde spava, igrajte se sa svinjama.

Posle mesec dana borbe sa birokratijom, otac dvoje dece u rukama je držao „potvrdu o životu“. Trčao je ka istom onom šalteru, kod iste one žene koja bi trebalo da mu uruči ključeve od stana.

Mora se priznati da nije imao najbolju fizičku kondiciju, te se sav zadihao dok je stigao do odredišta.

– Gos… Gos… Gospođo, evo vam potvrde!

– Kakva potvrda gospodine, budite precizniji…

– O životu!

 Tog trena srčana aorta oca dvoje dece i sina jedne majke pukla je poput tempirane bombe. Srušio se na zemlju, mrtav, istog sekunda.

– O životu, kažete? Pa to je predivno ,predivno… Koleginice! Koleginice, čovek ima potvrdu da je živ!

– Zaista? Gospodin mora to proslaviti!

– Da, da, ali to je već njegova privatna stvar… Kako divno. E, pa gospodine, evo ključeva od stana, da vi i vaša divna dečica ne gladujete i da više ne spavate po svinjcima. Zaista je i bio red.

 U tom trenu obezbeđenje je došlo i pokupilo leš čoveka.

– Stanite, stanite, molim vas, vikala je radnica za šalterom. Pa ne moše otići bez potvrde o životu, ako planira da živi u tom stanu.

 Jedan od dvojice gorila uzeo je dokument i stavio je isti mrtvacu u džep od jakne. Potom su ga izneli van zgrade.

– Život je lep, uzviknula je šalteruša.

Carpe diem, draga koleginice, carpe diem

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: weheartit.com