03 okt Carpe diem!

„Šta ti je potrebno da budeš srećna?“, prenuo me je glas prijateljice.

„Uh… šta znam… Parče pice sa dosta majoneza, osmesi onih koje volim, dobra knjiga, internet, puna tegla krema, cipele…eto, to mi je prvo prošlo kroz glavu.“

„U suštini, to je tako malo!“

„Da, ali je u pravom trenutku i malo mnogo.“, zaključila sam filozofski.

I zaista, koliko god kliše bio, sitnice čine život lepšim. Nemate pojma kakav kez razvučem kad mi teta ne štedi na majonezu, dok kupujem picu. Tu su i oni mali komšijski gestovi – kad vam pokucaju na vrata da bi vam tutnuli novine, vruće kiflice ili jagode sa šlagom. Tu je i on koji me često obraduje novom knjigom (iako je omašio autora). Podržava me u svim ludostima. Drži me za ruku i trudi se da predvidi moj naredni korak (što nije nimalo lak zadatak). Tu su i ona moja, sada već čuvena četiri fana, koja mi javljaju da im se svidela moja nova kolumna. Tu je i Beograd, onako sumoran i siv. Opet je prosuo kišu po mojoj isfeniranoj kosi i ja ga opet volim – zbog svega što mi je pružio.

Ljudi mi često govore da sam entuzijasta, da „u maloj ženi ima energije i humora za petoro“, da nikad ne kukam (sem kad se žalim na bol u nogama), da poraz podnosim dostojanstveno. OK, porazili ste me, okrećem glavu i nastavljam dalje! Nakon toga izvlačim pouku. Priznaću vam da u zemlji Srbiji i nije tako teško biti entuzijasta, jer je jedan vaš osmeh naspram milion namrgođenih lica – događaj!

Kada niko ne bi odustao od snova pre nego što odraste, možda bismo i bili srećniji i pametniji. Ovako… ljudi se umaraju. Deca pre vremena postaju velika, a da nisu svesna da su samim činom rođenja već starija od nas. Volje i snage imamo samo u početku, na sredini već pravimo sporije korake, a na kraju shvatamo ko su nam prijatelji. Sve je manje onih ispred kojih želimo da prospemo sadržaj svoje duše. Kafu pijemo kao Italijani, trčimo za autobusom kao Usain Bolt, volimo nekog između pauza za ručak, idemo na odmore posle kojih se vraćamo umorni. Često zaboravljamo da zastanemo i da se uz čašu vina zagledamo u reku, u nečije oči, svitanje, rupicu na bradi… Carpe diem, moj prijatelju! Onako, na svoj način, kako samo tebi prija. Budi gluv za banalnosti i bezobrazluk. Ćuti samo kada „oči govore“. Širom otvorenih očiju posmatraj život sa svim onim „sitnim primesama“ koje ga čine kvalitetnijim, a oči zatvaraj samo dok maštaš i dok se ljubiš.

Autorka: Tijana Banović

Fotografije: Anna Brown, goodrelaxition.com