25 jan Čarobni napitak

PREDGOVOR

Zabavljanje.

Popili smo čaj zajedno, poljubio sam je na njen rođendan. Kratko, ali obećavajuće.

Zajedno u stanu.

Dobro jutro. Laku noc. Zajedničko letovanje.

Brak

Prsten.

Ljubavnica

Strast.

Deca.

Možda da, možda ne.

Kataklizma.

Kao kraj rata, koji nikad nije ni postojao, rata koji se uglavnom samo u meni dešavao. Praznina koja je došla kao osveženje i oporavak.

Zabavljanje.

Možda je sve bilo samo splet okolnosti, kao i većina susreta u životu, gde se dvoje spoje u nikad razjašnjenim vremenskim ukrštanjima. Povlačio sam poteze, koji su kod bliskih ljudi izgledali kao forsiranje nepotrebnog, ali sam samo ja znao da me vodi nešto uzvišeno, nešto za šta će se kasnije ispostaviti da je bilo životno opredeljenje.

U kafani je svirala nega zaglušena muzika preko radija i delovalo je kao da smo stvarno na pogrešnom mestu, ali služili su biljni čaj, toplo serviran u velikoj studentskoj šolji i to je u tom trenutku bilo dovoljno da ostanemo. Namerno sam produžio sastanak, opet nošen nekim neobjašnjivim nagonima, a ona je samo slegla ramenima pokušavajući da mi dokaže svoju nezainteresovanost. Samo sam pokušavao da shvatim šta tražim od nje, jer nekako uvek tražimo nešto od drugih ljudi, ma koliko da smo spremni da damo. Tražimo, jer je ljudski da pronalazimo sreću u drugim ljudima, njihovom mirnom pogledu dok im objašnjavate kako i zašto sedimo u ćošku kafane koja rado prima goste, ali ih ne ispraća. Ako kažem da je moja vidovitost bila aktivna, slagaću.

Krenuli smo dalje zajedno, iako je izbor bio samo moj. A da… i poljubio sam je za rodjendan, ponovo nekako pod pritiskom neželjene veze i sve nekako teško i nestrpljivo.

Zajedno u stanu.

Kada sa nekim doživiš da pregurate sve dečije bolesti silnih sastanaka na minusu, kada vam nije bitno u kom kafiću sedite, sklonjeni od gradske gungule, onda poželite i više od toga. Poželite da vam svaki dan počinje sa njom, da ne morate više da razmišljate o tome kada zadnji prevoz ide, kako sutra da isplanirate dan, a da ona bude kvalitetan deo njega. Sve sa željom da eliminišete prisustvo ograničavajućih faktora vašeg držanja za ruku i rastajanja na buskim stajalištima, krećete u zajednički život. Kada ispunite sve društveno-finansijske preduslove da iznajmite maleni stan na obronku grada, mesto vaše skrivene, i od očiju drugih, retko pronađene sreće, tada shvatite da je ustajanje pored nje nešto najbolje što je moglo da vam se desi. Počinjete i završavate dan sa njom.

Brak.

Društvene norme kao takve, ne omogućavaju ubijanje predrasuda, ne omogućavaju slobodu kao takvu, kao jedinke u pokušaju shvatanja životne staze. Moguće je da smo to negde usput kroz generacije izgubili ili da to nikada nismo ni pronašli. Slepi u svojim odlukama i sve sa opravdanjem da je jedini put ono što i drugi to tako ispravno rade i očekuju, smatramo da postoje novi stepenici kojima se penjemo. Ne shvatamo da je neko tuda već prošao, iako je to nama samima teško da priznamo, ali se ipak ne osvrćemo. Ne osvrćemo se, sa ubeđenjem da radimo to na način koji nama odgovara.

Ljubavnica.

Igramo se dodirima, ne obećavamo puno. Ali tražimo sve. Tražimo razumevanje, u skladu sa pozicijom, tražimo više od onoga što može i sme da se pruži. A kako i ne bi, ponešeni sveopštim ludilom oko nas, bez traženja opravdanja u tome, ali u skladu sa njim. Susreti u centru grada, prolazak kroz ulice pune ljudi koji ni ne znaju da ne smete biti viđeni zajedno, sve je to uzbuđenje koje biva izvor otkrivanja skrivenih ćoškova svakodnevnice. Strast koja se budi, pogledi kojima jedemo jedno drugo, nisu za poređenje ni sa onim počecima.

Deca.

Možda i jedini pravi razlog postojanja, ono što nas većinskim delom tela povezuje sa životinjama je želja da imamo svoju decu. Broj nije bitan, važno je da se rode, preguraju bolesti i nastave naš gen, sa originalnim pečatom svojih ličnih koraka. Ako ne ide, zastanemo ili se raziđemo, ali njihovo postojanje je svakako neopisivo dobro. Na bolestan način korisno i ispunjavajuće.

Kataklizma.

Naposletku, kada mislimo da će sve proći kako smo zamislili, sa što manje demolirajućih posledica, shvatimo da se sve srušilo. Ostao je samo temelj početka, na kom ne možemo sve ponovo izgraditi, već samo možemo nastaviti da lutamo. Ovaj put bez potrage i potrebe za novim saputnikom, ovaj put samo u laganom begu od svega. Kada sve nestane, razmišljam kako bi bilo, reći ću to lako, sedeti sam na obali i posmatrati površinu vode, gledati u plovak kog riba povlači u dubinu. Sedeti samo i dopuštati da se misli gomilaju, misli koje samo slažemo jedne na druge, bez pitanja i odgovora. Svesni da možda nismo uradili sve što smo mogli da do toga ne dođe, ali bez obzira na sve, sami. Jer ponavljanja nema, krug je isti jer konstanta u formuli ima svoj definisan oblik, a to nije nešto sa čim možemo da vršimo nove kalkulacije. Ne, ta lična samovolja je razlog. Sve postaje nebitno i gubi svoj sjaj. Ostaje samo da na kraju dana ispečemo upecanu ribu i odspavamo u iščekivanju još jednog dana koji sa ovim kompletnim krugom aktivnosti predstavlja samo đavolje igre u duši anđela.

Autor: Ivan Kosanović

Izvor fotografija: pinterest.com

(Priča „Čarobni napitak“ izdvojena je na konkursu „Promena“).