17 nov Čajanka za troje

Raširila sam zavese i podigla roletne. Otvorila sam širom oba krila prozora u spavaćoj sobi. Kroz drveni okvir bljesnulo je sunčano majsko jutro čija me je vedrina dočekala nespremnu za prizor preda mnom. Zelenilo u bašti je bilo prošarano raznobojnim cvećem planski zasađenim, a iz krošnji drveća vrtom je odzvanjao cvrkut ptica. Iako je jutro najavljivalo prelep dan, moju pažnju je privukao mali stočić na terasi ispred mene, rađen u baroknom stilu, na čijoj je mermernoj ploči koralno crvene boje bio postavljen poslužavnik sa tri velike porcelanske šolje i čajnikom iz koga se pušio čaj od maline čiji je miris dopirao do mojih nadraženih nozdrva koje su sve više uživale u mirisima jutra. Vratila sam se unutra i obišla krug po sobi; veći deo prostorije zauzimao je krevet za dvoje od belog drveta sa izgužvanom posteljinom od belog satena sa obe strane kreveta, široki dvokrilni ormar od istog materijala i ulje na platnu u belom ramu na kojoj je naočit riđobradi muškarac zaljubljeno gledao u obnažene grudi neke Palestinke koja se u zanosu smejala između ušiju, gordo pokazujući dva reda biserno belih zuba, a u čijem je donjem desnom uglu nečitkim ćiriličnim pismom bilo ispisano ime autora i 2011. godina. Prišla sam krevetu i sela na jedan njegov kraj. Rukom sam prelazila preko belog čaršava osetivši hladnoću. “Davno je otišao”, pomislila sam, a onda sam bacila pogled na našu fotografiju koja je stajala na noćnom stočiću sa njegove strane kreveta. Pored uramljene fotografije budilnik je pokazivao 09:30 i to vreme me je u sekundi potpuno razbudilo. Trgla sam se i skinuvši svilenu kućnu haljinu, otrčala do kupatila. Stajala sam ispred ogledala i na sebe navlačila lepršavu haljinu boje kajsije i češljala talase u svojoj dugoj crvenoj kosi. Noći snevanja istog sna učinile su me dovoljno spretnom da istovremeno stavljam rumenilo na obraze i razmazujem crveni karmin između usana. “Samo se u snu dolazi ovako rano na čaj nekome!”, pomislila sam njišući kukovima ispred ogledala i stavljajući rukavice od bele čipke.

– Hm, da… Baš je jedan moj savremenik, veliki naučnik Albert Ajnštajn, rekao da su samo dve stvari na svetu bezgranične – svemir i ljudska glupost, ali da za prvo nije sasvim siguran. Ne znam kako da Vam kažem, možda ste čuli za njega ili možda ćete čuti za njega, ali ste Vi, gospodine Brodski, živi dokaz njegove teorije.

Stepenicama koje su vodile do terase čuli su se koraci gospode koja je pristizala na vreme.

– Gospođo Jovana,  jedina lepša stvar od divnog majskog jutra okupanog zracima sunca ste Vi! – laskao je doktor Ninković ljubeći moju ruku, a zatim je predajući svom kolegi Brodskom, seo na jednu od stolica. Doktor Brodski je spustio moju ruku pozdravljajući me odsečnim pokretima šake spuštenog pogleda.

– Crétin! – dobaci Ninković.

Ninković je bio u pravu s tim što sam, i pored činjenice da je Brodski zaista to ponekad bio, volela tog čoveka. Seo je pored gospodina Ninkovića, a ja sam sipajući iz čajnika svakom po šolju čaja koji je još uvek bio vruć, krišom posmatrala Brodskog. Na sebi je imao crnu košulju dugih rukava sa ruskom  kragnom, sive pantalone i crne cipele iznad članaka. Na košulji između džepova visili su srebrni lanci koji su na oba kraja za platno bili pričvršćeni raznim srebrnim broševima u obliku zmije koja je povremeno izbacivala svoj jezik napolje, zmaja sa crvenim očima koje su svetlele, mača sa čije je oštrice klizila krv i velikog zelenog oka koje bi s vremena na vreme trepnulo. Naizgled razbarušene kose i zapuštene brade po obodu lica, ali svako ko je poznavao Brodskog znao je i da u njegovoj pojavi ništa nije slučajno. Svoj hladni pogled krio je iza naočara tankog metalnog okvira. Hladniji pogled nisam poznavala. Doktor Ninković je zadovoljno udisao miris maline zagledan u moje grudi, sa jasnom namerom da primetim njegov pogled. Nosio je svoje omiljeno bež odelo i braon cipele, uglađenu kosu i brkove. Bio je učen i otmen gospodin, homme du monde! Žene su volele Ninkovića i on je voleo njih, ali je jednu voleo više od drugih – mene.

– Nisam sigurna zašto smo ponovo ovde. – prekinula sam tišinu koja je postajala neprijatna.

– Za dobru priču razlog nije neophodan! – doktor Ninković je razrešio moju nedoumicu.

– Za dobru priču neophodna je neverna žena… – presekao je doktor Brodski otpivši gutljaj čaja iz svoje šolje.

Brodski nije voleo žene niti su one volele njega… osim jedne, a to sam  bila ja. Pokušavala sam da uhvatim svaki stidljivi treptaj njegovih nemirnih očiju u kojima je krio ludilo, u nadi da će ga jednog dana nešto promeniti. Umesto toga…

– Prešao bih odmah  na stvar s obzirom na to da se gospođa svaki put budi u času kada sam na trenutak da je ubedim da mi pomogne u mojim ogledima o savesti. Gotovo sam  siguran da postoji mnogo strašniji i napetiji trenutak u kom bi trebalo da se probudite, Jovana. Elem, gospodin Ninković je svaki put sve više navalentan. Bojim se da će mu  jednom  prilikom poći za rukom, a to bi bila prava katastrofa.

I Brodski je bio u pravu. Doktor Ninković je bio uporan u svojoj nameri da osvoji moje srce i iz sna u san primenjivao je sve diretknije metode kojima sam se sve teže opirala. Međutim, koliko god su me opterećivala njegova beskrajna udvaranja, svaki put sam iznova priželjkivala naš susret i novu priliku da budem sa doktorom Brodskim.

– Ako bismo odmah prešli na stvar, moram reći da su Vaši ogledi o savesti čist psihološki kriminal! Molim Vas, doktore Brodski, pa Vi bar dolazite iz krugova britanskog razvratnog društva. Mislim, ja jesam mnogo godina ispred svog vremena, ali Vi kao da ste upali u neku etičku zamku svog doba! Zar niste čuli da  život treba živeti punim plućima? Svaku strast treba detaljno proživeti jer sećanja su sve što ćete jednog dana odneti gore, ako gore uopšte postoji. Prava je sreća da gospođa Jovana, femme du monde, nije zalutala u tom Vašem moralnom lavirintu. Da se razumemo, ona je dobra  žena, dobra  majka, ali ako pupoljak njene požude vene trebalo bi nešto učiniti… – izgovorio je Ninković prelazeći pogledom od mog struka do mojih očiju na kojima se zaustavio značajnim pogledom vadeći crvenu ružu koju je do tog momenta vešto krio negde.

Trudila sam se da izgledam uvređeno iako me reči doktora Ninkovića nimalo nisu pogađale. Svi za stolom smo znali da sam želela doktora Brodskog i da me nikakav trik savesti ne bi odvratio od te želje, a ja sam bila sigurna da ledeni vetrovi njegovog mračnog bića mogu da rasplamsaju utihnuli plamen strasti u mom  telu. To je razlog zbog koga je Brodski iznova dolazio. Bila sam savršena osoba za njegov eksperiment, a njegova misija je bila, može se reći, nemoguća – da prestanem da ga želim. Iako je sumnjao u savremene metode doktora Brodskog, doktora Ninkovića je zastrašivala svaka pomisao na to da bi Brodski mogao da uspe u svojoj nameri. Iznuđivanje moje griže savesti značilo bi i kraj svih njegovih nadanja da će me jednog dana pridobiti. Pored  Ninkovića, ni ja nisam želela da budem “izlečena” iako sam  i  ja bila skeptična u vezi sa ogledima kojima se bavio doktor Brodski. Sanjala sam ovaj prokleti san s verom da će se jedne noći pojaviti željan da baš on bude taj koji će razgoreti utihnulu vatru u meni i prodreti u srž mog bića koje je uveliko potonulo u beskraj te želje i živelo za taj san.

Znala sam da se bližimo mom buđenju. Došao je trenutak da odem do kuhinje po kolače sa džemom od šljive koje sam pravila veče pre čajanke. Doktor Brodski će krenuti za mnom bezuspešno pokušavajući da me ubedi na pristanak. Doktor Ninković će ostati na terasi i zapaliti cigaretu iz svoje pozlaćene tabakere sa ubeđenošću  na licu da će se i ovaj san završiti uzaludnim pokušajima doktora Brodskog. Prolazeći kroz spavaću sobu, usporila sam očekujući na svom ramenu  ruku doktora Brodskog koja će me privući ka njemu na blizinu kojoj sam se u snu najviše radovala.

– Probudio sam se ovog sunčanog jutra u vašem snu i zakopčavši poslednje dugme svoje košulje pred ogledalom, shvatio da više ne želim da budete izlečeni. Svakim novim susretom voleo sam sve više Vas i Vaše odsustvo savesti, ali sam se bojao da će moje priznanje Vašu noćnu moru pretvoriti u divan san, a Vi dobro znate da se, kako  to obično biva, ružni snovi iznova vraćaju, a snovi u kojima smo voleli nestaju ili ih se zorom više ne sećamo. Plašio sam  se da Vas onda više nikada neću videti! Pomislio sam da kada se budete probudili na javi, setili biste se samo izlizanih francuskih fraza doktora Ninkovića ili možda zmijske glave sa broša moje košulje. Pogledajte!

Pogledom je pokazao na sliku nepoznatog autora na zidu sobe. Na slici u belom ramu nalazila se velika plava orhideja. Pokretne slike riđobradog i Palestinke koje su se smenjivale u ovom trenutku svih naših dosadašnjih susreta su nestale. U tom času bih vriskom prekinula ovu čajanku, a sada je neprepoznatljivi Brodski stajao preda mnom držeći moje ruke u njegovim, duboko zagledan  u moje oči. Stajao je nepomično, u njemu očigledno nepoznatim okolnostima, sa stranim osećanjima i strahom da bi me i najmanji njegov pokret mogao probuditi. Svi mirisi tog prolećnog jutra su prostrujali kroz moje nozdrve pomešani sa talasima osećanja potpunosti koja su ispunjavala moje telo. Poželela sam da sanjam zauvek.

Probudio me je miris jutarnje kafe koja je stajala na cvetnom poslužavniku pored moje glave.

“Izgleda da si sanjala nešto lepo.”, progovorio je moj muž ulazeći u sobu sa tanjirom vanilica posutih šećernim prahom.

Naslonjena na veliki jastuk zagledala sam površinu braon tečnosti iz moje šoljice. Pokušavala sam da se prisetim svog sna koji je ostavio neobično sladak ukus u mojim ustima.

– Ne sećam se, ali sam sigurna da je ovaj poslužavnik bio tamo.

Mislima su prolazile neobjašnjive slike velike srebrne zmijske glave iz čijih usta su izlazile francuske reči “Noblesse oblige”.

Autorka: Jovana Vasković

Fotografija: tumblr.com