23 dec Bururet

    Bururet – vrtoglavica.

    Vrtoglavica (vertigo) – poremećaj orijentacije koji se manifestuje snažnom iluzijom kretanja u prostoru.

     Ja – žrtva vrtoglavice. Njen poklonik, pratilac. Jurim je kao mahnita, u stopu za njom. Njena sam senka. Ona je moj spas.

     Od kada pamtim sa mnom je. Isprva me plašila. Nailazila je nenajavljeno, ili ja prosto nisam znala kako da je prizovem i svaki put bi me prepala. Ruke bi se lagano tresle, srce lupalo, neka podmukla mučnina u celom telu bi preovladala, kao da izleće iz skrovišta u bezumni napad, ali ja sam bila oprhvena i ukopana u mestu, kao kip.

     Ceo svet se kreće, a ja sam osa.

     Plašila sam okolinu. Okidača nije bilo, pa su mi se i najbliži približavali kao da sam od stakla. Kao da bi se rasprsla u stotinu komadića, ili jos gore, kao da bi i oni oboleli od te neke nepoznate pomame. Gledalo me pregršt nekih stručnjaka. Zavirivali su mi u glavu kako su znali. Kroz pogled, hipnozom, raznim talasima, koji su oslikavali moje sivo – bele mase na ekranima, izreckanim linijama, i kroz još stotinu, bezbolnih, tištećih i, na kraju, nepotrebnih ogleda. Ona je bila skrivena u meni, kao uplašena životinjica, negde duboko u kostima.

     Vremenom me je plašila sve manje. Nisam strepela da ću nestati iz sveta, odvučena maticom, a kad god bih je osetila kako se primiče, trnuli bi mi vrhovi prstiju, osećala bih kako mi bride vene i kako me blagi vetrić miluje iza ušiju. Nisam uspevala da odredim kada će svratiti. Nije pratila strah, niti uzbuđenje, ni kada sam ljubila, ni kada su mi lomili srce. Dolazila bi kad hoće. Da me zaštiti, da me oporavi, da me za zaleđeni tren odvoji od celog sveta.

     Konture se gube i sve spaja u neprekidni val boja. Tek po koje lice ostane kao ostrvo i sakadično se pomerajući opija, dok ja tonem u neko blaženstvo, ušuškana u centru tog ringišpila. Svet se raspada. Pada scenografija i iza živopisno oslikanih kartonskih ploča, otvara se prostranstvo ničega.

     Centrifugalna sila moje vrtoglavice rasterivala je sve nakaznosti, koje su me okruživale. Kao neprobojni bedem me je čuvala, uvek me ostavljajući na nogama.

     Sve vreme pokušavam da razumem njen nemušti jezik. Palim vatre i dimom šaljem glasove, ali ne razume. Sigurna sam da mi šapuće, ali ne čujem. Pela sam se u potkrovlje sveta, ubadala se tankim iglama, prolazila krtičnim šupljinama, plivala u miniranim vodama, hvatala se u koštac sa najuzbudljivijim muškarcima, udarala se alkoholom, ali ostajala je nema kada bih je dozivala.

     Uradila sam nešto, povredila je, uvredila, omalovažila ili je prosto nisam razumela. Nema je već neko vreme. Samujem i patim. Povređena više nego ikad. Ogoljena, ostavljena. Doći će kada joj se najmanje nadam, a nadam se.

     Ne kuca u meni vise ona žila čijim taktom živi moj dah. Postajem deo nečega što je ništa. Deo sivila, bezličnosti, deo greha tuđih nevinosti. Nema više međe koja me odvaja od kala. Ustoličena, polako skidam odore i silazim niz pijedestal.

     Na poslednjoj stepenici čujem nejasan glas. Uobličen, tup, oivičen ehom. I u tom nesaglasju pronalazim poznati dodir što mi golica nozdrve. Zdravo, drugarice. Čekala sam te.

Autor: Andrija Jocić

Fotografije: templatesfactory.net, deviantart.com