10 sep Bum

   Nikada sebe nisam smatrao jednim od onih zanesenjaka koji su voleli da posmatraju nebo. Nisam se oduševljavao oblacima, nisam nalazio da je nebesko plavetnilo očaravajuće, nisam brojao sve one jednolične zvezde što su se nazirale svake bogovetne noći, niti sam se iščuđavao Mesecu. Nebo je oduvek bilo plavo, za nijasne nisam mario, oblaci, ako smo mi klinci bili te sreće, bili su beli, zvezda je uvek bilo previše za prebrojati, a Mesec k’o Mesec, večita uhoda Zemlje što po čitavu noć svetli. Jaka stvar.

   Nisam mnogo mislio ni o životu. On je, takođe, uvek bio tu. Zbog čega bih gubio vreme misleći o najizvesnijoj stvari koju čovek poseduje? Gubio sam vreme misleći o tome kako da ne gubim vreme. Bio sam balavac, i nije mi se moglo zameriti.

   Neki ljudi odrastaju godinama, prelaze taj put ka smrti korak po korak, saplićući se učeći usput kako da se ubuduće ne sapliću, nesvesni da će na samom kraju puta ipak morati da se sapletu. Neki ljudi za života ne odrastu, samo im se koža oklembesi, kosa otpadne i pamet ispari, a ono iznutra ostane otporno na godine. Ne treba im mnogo zameriti na tome, jer dete ume svojski da se začauri u ljudskom telu. Poneko dete odraste u trenutku. Ponekad je dovoljan sam jedan tren, jedan zvuk. BUM. Tako sam ja odrastao. Nisam koračao, nisam se saplitao, đonovi mojih cipela nisu se izlizali. Nisam imao vremena za to. Rat koji me je zadesio pomogao mi je da ne pohabam cipele.

   Sa prvim BUM sam počeo da posmatram nebo. Ni tada nisam u tome uživao, ali u tome i jeste stvar. Odrastanje je prihvatanje života onakvog kakav uistinu jeste. Ja sam nakon jednog BUM naglo počeo da primećujem život. Hop. Pijanstvo detinjstva isparilo je u otrežnjujućem momentu, a ja sam iz deteta uskočio u čoveka. Iz pelena u odelo, a niko me nije pitao da li to želim. Danas, osvrćući se na taj skok, ne znam da li ga proklinjem ili veličam. Ne znam da li sam uskraćen za godine nevinog blagostanja ili za godine zabluda. To, verovatno, nikada neću dokučiti. Nisam siguran da li je do mene. Nisam siguran ni da li sam tužan ili srećan što sam odrastao u trenutku. Nije ni važno. Da sam klinac, možda bih gubio vreme misleći o tome. Sada sam odrastao, mada mi se opet čini da gubim vreme pokušavajući da ne gubim vreme. Možda, kada budem dovoljno ostario, najzad shvatim da šta god činio, čovek gubi vreme. Sa tim zaključkom valja biti u miru. Tako to rade odrasli.

   Sa prvim BUM počeo sam da primećujem sve te ljude na ulicama. Da se razumemo, oduvek su ti ljudi šetali ulicama. Sa prvim BUM prestali su da se šepure svojim životima, nadmeni i gordi ne znam tačno zbog čega, te su počeli da se ređaju u kolonama pred prodavnicom preko puta moje zgrade. Možda je to oduvek bio slučaj, svi ti ljudi šćućureni u kolonama, samo što ja nisam obraćao pažnju na te male stvar, ne znam. Nakon što je usledio BUM, i ja sam se odjednom obreo među njima. Osetivši njihove mirise, načuvši njihova kukanja, svi oni odjenom postadoše stvarni, svi ti ljudi od krvi i mesa, puni briga i strahova, a praznih stomaka. Ne znam kako je bilo moguće da ih do tada nisam primetio. Što se tiče mog stomaka, on je do tada bio pun, to moram priznati, ali moram takođe da priznam i da sam tek tada počeo da mislim o tome.

   Nisam čekao sam u redu, ne. Ne želim da budem veći heroj nego što sam uistinu bio. Kraj mene je najčešće stojao moj otac. Pre prvog BUM nisam išao u prodavnicu sa svojim ocem. Nisam imao vremena da mislim o hrani. Samo sam jeo. Bio sam klinac, a klinci ne misli o tome odakle dolazi hrana. BUM mi je otvorio oči jer je sa sobom odneo mnogo hrane iz prodavnice. Nisam znao da police u prodavnicama mogu da budu prazne. Svašta, rekao bih na to nekada.

   BUM je takođe odneo sam sobom i mnoge ljude. Kada sam bio dete, nisam o tome mislio. Kada je usledio BUM, pomirio sam se sa tim. Period privikavanja na činjenicu da ljudi umiru u ratovima elegantno me je zaobišao. Nisam ima vremena da se plašim. Odrasli ljudi se ne plaše. Smrt je oduvek tu, nema potrebe govoriti više o tome.

   Prošlo je mnogo godina od tada, pohabao sam priličan broj cipela, ali tek ponekad zaista postanem svestan koji broj cipela trenutno nosim. Šokiran sam! S vremena na vreme, okliznem se na ulici, ali ne znam koga da opsujem – cipele ili sebe. Mogu li šetati bos? Da li bi mi vreme tada učinilo ustupak? Panta rei, dovraga, panta rei… dok ormar put istrošenih cipela vreba i podseća – cipele su trajnije od čoveka. Nema smisla. BUM.

 Autor: Tihomir Stanišić    

 Fotografija: lifeofpix.com