01 jun BuFONerija: Malo mesta za kulturu!

Za divne mlade ljude koji stoje iza BuFONerije, „malog mesto za kulturu“, saznali smo putem Instagrama. Vrlo brzo smo uvideli da kulturni kutak koji grade godinima, nije mali – jer neprestano raste zahvaljujući entuzijazmu i srcima ovih kulturnih ljudi. Ukoliko već niste, ovo je prilika da ih bolje upoznate.

BuFONerija je, „studentska organizacija, sa sedištem na Fakultetu organizacionih nauka u Beogradu, koja se bavi promovisanjem i zastupanjem kulture, umetnosti, informisanosti, stvaralaštva i kulturnih vrednosti, najviše u krugovima mladih“. Na koji način osvajate mlade?

Entuzijazmom (ili kako ga mi zovemo — „gorivom naše organizacije“)! Dobrom energijom koju negujemo i koju se trudimo da podjednako dobro kanališemo, ali i dobrom namerom koju gajimo u osnovi svega što radimo. Sve što kao ljudi dajemo se na neki način vraća; to dragi Nebojša Glogovac dosta jezgrovito i suvislo objašnjava onom: „Ako mračiš, mračno je. Ako sijaš, sjajno je. Do tebe je!“. Mi hoćemo da sijamo (u mraku… solidarišemo se sa Reflektor teatrom!). I zaista, apsolutno smo svesni da je „do nas“. To znači da mi kao pojedinci, a onda kao grupa pojedinaca (zajedno smo jači!) biramo kako okruženje utiče na nas. Preciznije rečeno od nas zavisi kako ćemo reagovati na to kakvo je okruženje. Kada to znate i birate da vam okruženje bude samo jedan od faktora, mnogo je lakše učiniti od njega svog saveznika, a samim tim i uticati na to isto okruženje. Trudimo se da budemo ona promena koju hoćemo da vidimo u drugima. Tako podstičemo razmenu (u energiji, saradnji, komunikaciji, znanju… svim onim stvarima koje se kroz razmenu umnožavaju) i projektujemo posvećenost. Posvećenost je važna. Ona je osnova svake ljubavi. A amater znači ljubav. Ko nam ne veruje, neka pita Google ili konsultuje najbliži rečnik latinskog jezika.

Niste okrenuti samo studentima FON-a, već pokrećete čitavu akademsku zajednicu. Kako ste došli na ideju da pokrenete ovaj projekat?

Ovaj projekat je dosta evoluirao od svoje prve ideje. A ni ideja nikada ne nastaje sama od sebe, „nadograđujemo se jedni na druge i inspiracija smo jedni drugima i tako do u beskonačnost“ (Ko je to rekao, možete proveriti na našem instagram profilu!). Inspiracija, dakle, leži u prethodniku. A naš preteča je Teatar FON, koji je nedugo potom postao AKUD FON (sve dobre stvari uvek kreću od pozorišta!). To je bila jedna neformalna organizacija pozorišnih i muzičkih entuzijasta Fakulteta organizacionih nauka koja se okupila da stvara i funkcionisala je dobrih nekoliko godina pod okriljem fakulteta, sve do 2007. godine kada nažalost nikoga nije bilo da preuzme štafetu. Tek 2013. nastaje zametak ideje da se dramska sekcija ponovo oživi kada je jedan drugi projekat po imenu FON Talent Show neočekivano rasvetlao veliko interesovanje među studentima za tako nečim, a predvodnici tog rasvetljavanja se kroz to iskustvo podjednako neočekivano upoznaju sa istorijom AKUD FON-a. Oni su potom pokrenuli projekat predstave „Dr“, Branislava Nušića krajem 2014. koji je kao komedija dobio naziv BUFONERIJA (fr. bouffonnerie — šala, lakrdija; vid lake komedije u stihu). Taj naziv se posle održao i prelio na celu organizaciju koja tek temeljnijom primenom i usvajanjem onih znanja doslednih matičnom Fakultetu to zaista i postaje, razvijajući se u nešto mnogo veće od nekadašnjeg AKUD FON-a. Dakle, ideja je kao što slogan FON-a kaže „u dobroj organizaciji“. I pozorištu, naravno.

Koliko je veliko „malo mesto za kulturu“?

Onoliko koliko je svako spreman da napravi prostora za kulturu. Pošto mi mislimo da je kultura SVE što vredi i treba (sa)čuvati, onda je to mesto za nas ogromno. „Sve“ mora biti ogromno u svom apsolutizmu, zar ne? Ali sve što nama vredi, ne mora da bude vredno i nekom drugom… „Sve ima svoju lepotu, ali je ne vide svi“, tvrdio je Endi Vorhol. Samim tim da bi se videla lepota u nekim stvarima, katkad je neophodno da vam je neko pokaže. Mi hoćemo da pokažemo drugima lepotu koju mi vidimo i aktivno i iznova pronalazimo u delima onih koji su je svesno stvarali i time zavredeli (u svakom smislu te reči). Šireći to znanje i mi zavređujemo malo više, a svaki put kada neko time nešto nauči, „malo mesta za kulturu“ postaje malčice veće. U kadrovskom smislu, ova skupina je još uvek mala, ali je u vrednosnom smislu velika. „Velika mala družina“ kako je jedna naša članica opisala Bufoneriju u našem promotivnom snimku. U konstantnom dodiru sa tolikim nasleđem ne možete a da ne budete skromni. Zato mi uvek imamo mesta za skromne „malo-velike“ ljude.

Nedavno ste pokrenuli konkurs za prijem novih članova. Da li nam možete reći nešto više o tome?

Tražimo mlade, entuzijastične, inicijativne, kolektivno osvešćene, odgovorne i posvećene, angažovane ljude koji žele da organizovano stvaraju pozorište i sve što ide uz to. Zato smo otvorili konkurs jer mislimo da nas ima još, i zato što želimo da naše kulturno utočište postane malo veće. Tako dopunjeni možemo efektivnije i efikasnije (termini koje najbolje FON-ovci razdvajaju) da ostvarimo naše dalje planove. Svi članovi učestvuju u našoj dramskoj sekciji (to je minimum pozorišne aktivnosti u našem kolektivu), dok u projektima vrše određenu organizacionu ulogu koja je vezana za oblast rada naše organizacije, te samim tim i određenu disciplinu menadžmenta u kojoj oni vide vrednost i prepoznaju prostor za svoje dalje usavršavanje. Ukoliko je u pitanju pozorišni projekat, oni baš sposobni i vredni imaju priliku i čast da istražuju i rade na nekoj dramskoj ulozi, uz sve ono što takva odgovornost zahteva. Svi oni kojima ovo deluje zanimljivo mogu saznati više dolaskom na našu prezentaciju u nedelju, 2. juna, na Fakuletu organizacionih nauka u sali 210, s početkom u 14 časova. Ili mogu već sada popuniti prijavu za konkurs, koje će biti otvorene (uz produžetke) do 6. juna. Svi oni koji sa zakašnjenjem budu čitali ovaj tekst uvek nam mogu pisati na našim profilima na fejsbuku i instagramu.

Kakve mogućnosti dobijaju studenti i studentkinje ukoliko vam se pridruže?

Dobijaju priliku za iskustveno sticanje i razvijanje svog znanja. Podsticaj u svojoj inventivnosti i kreativnosti. Zato i jesmo otvoreni za studente različitih obrazovnih profila, jer svako može nekoga nešto da nauči i svako može od drugoga nešto naučiti. U toj razmeni, ukrštanjem različitih znanja nastaju nove ideje i nova rešenja, i možda najvažnije — šire se sopstveni vidici i razvija razumevanje. Biti u prostoru koji neguje to razumevanje, empatiju, saznajnost, solidarnost, kritičko promatranje i analitičnost, samodisciplinu — sve ono što pravo pozorište treba da propagira — sa motivisanim ljudima koji su nam vrednosno slični, svojevrstan je dobitak samo po sebi. Od toga dalje proizilazi svaki drugi dobitak. A pored neprocenjivih iskustava kojima mogu ispuniti svoje studentske dane, dobijaju priliku da baveći se izvođačkom umetnošću, stvaranjem (u okviru) jednog kolektivnog čina, ovladaju i određenim veštinama i znanjima nezaobilaznim u savremenom poslovanju, a koja će im biti značajna bez obzira za koje se karijerno usmerenje jednog dana opredele. Biti umetnik znači konstantno raditi na sebi zarad drugih.

Šta sve daske pored života mogu da znače?

Dok god „daske koje život znače“ pospešuju brojčanost i stabilnost dasaka u glavi onih koji na njima stoje i onih koji u njih gledaju — dobro je!

Na koji način vi definišete amaterizam i šta sve iz njega može da izraste?

Kao što smo spomenuli u odgovoru na prvo pitanje, amaterizam potiče od reči „voleti“. Amaterizam, dakle, u svom izvornom obliku predstavlja rad iz ljubavi. I iako je porastom akademiziranja i formalizacije znanja on izgubio svoje mesto u svakodnevnom govoru i poimanju, te samim tim izgubio na vrednosti, to ne menja činjenicu koja stoji iza njegovog porekla. Svako ko svome radu pristupa s posvećenošću, odgovornošću i časno (s ljubavlju), on je amater. I ukoliko je rezultat tog rada važniji od materijalne dobiti koja se za njega može dobiti, onda je logično tvrditi da su pobude za rad ipak veće od naše lične koristi. Stevan Mokranjac daje jedno jako dobro uputstvo za sve trudbenike i delatnike rečima: „Ti ćeš raditi, bez obzira na to da li ti se trud materijalno nagrađuje ili ne; nagrada za tvoj rad biće onako isto idealna, kao što su i pobude za rad.“. Ako se uz navedeno pozovemo i na potvrdu psihologije da osoba ne može ostvariti optimalne rezultate u svom poslu ukoliko u njemu ne nalazi i lično zadovoljstvo, možemo tvrditi da amaterizam i profesionalizam nisu antonimi, već da svaki profesionalac mora „biti i ostati amater“ da bi bio dobar u svom poslu. Amaterizam je predvorje i postulat profesionalizma i nema stoga nikakve pojmovne korelacije sa kvalifikacijama, iako on kao takav može dovesti osobu do najvrednijih kvalifikacija. U pozorištu i uopšte umetnosti to je potvrđeno možda više nego bilo gde drugde. Ali ta percepcija se gubi onda kada se kultiviše sistem koji standardizuje znanje, a ne vrednuje postignuća. Zato ukoliko zaista volite nešto da radite, prinuđeni ste katkad da budete crna ovca i izvarate sistem. Ima nečeg simptomatično subverzivnog u tome da ste vi crne ovce, a mi „lakrdija“. Možda zato vi i mi pričamo iste priče. Jer svi koji su ikada postigli nešto i napravili neki proboj u bilo kom polju uradili su to samo i jedino zato što su neiscrpno  i istrajno voleli ono što rade i u tome nalazili neki smisao, i kao takvi neminovno su morali u jednom trenutku (ako ne i više od toga) biti crne ovce. Lista je predugačka da bismo ih sve nabrojali, dovoljno je da čitaoci barem ovlaš zavire na naše i vaše profile na mrežama i osoba koja im prva privuče pažnju je sigurno i neosporno (bila) amater!

Na društvenim mrežama ste poprilično aktivni, ali čini nam se da ta aktivnost nije samo zarad aktivnosti, već da je svaki vaš post kreiran pažljivo i sa svrhom. Ko čini „digitalni deo tima“?

Iz ranijih odgovora na pitanja nadamo se da se opaža koliko je to sve pažljivo i sa svrhom. Digitalni deo tima je menjao svoj sastav, a na fejsbuku je počeo sa radom pod uredništvom, a pokatkad i samostalnom egzekucijom, našeg osnivača Igora Vesovića. Značajno širenje i na instagram ostvareno je radom Marine Pavlović koja je ujedno utrla put karakterističnom „bezbojnom“ stilu; crno-beloj noti koju igrom slučaja i mi i vi delimo. Trenutno, taj tim čine pod istim uredništvom 4 devojke – Anica Obućina, Jovana Radojković, Milena Radovančev i Nataša Popović, studentkinje prava, farmacije, defektologije i pedagogije, verovali ili ne.

Kakvi su vaši dalji planovi?

Mimo konkursa kojim želimo da upotpunimo naš tim i koji ćemo završiti tokom juna meseca, trudićemo se da pomognemo našim udomiteljima — UK „Vuk Karadžić“ — okupljanjem što većeg broja mladih oko njihovog projekta besplatnih predstava pod nazivom „Junski rok“. U planu nam je i da tokom leta nastavimo u jednom blažem tempu rad na našem semestralnom performansu koji nažalost zbog mnogobrojnih aktivnosti nismo stigli da pripremimo u planiranom roku. Kao naš lični omaž jednom omladinskom pozorištu koje je nastalo pre 60 godina inicijativom mladih zaljubljenika u pozorišnu umetnost, trenutno se u te svrhe bavimo zbirkom pesama „Gradinar“, Rabindranata Tagore (Ostavljamo vama da odgonetnete koje je to pozorište). Uporedo s tim aktivnostima naš HR tim će imati posla da nas dodatno kolektivno jača, naročito uz prinove koje će nam se priključiti krajem meseca, da bismo mogli od septembra da krenemo u punu realizaciju našeg do sada najambicioznijeg projekta pod nazivom „Dan kulture“ koji je planiran da se održi u okviru proslave 50 godina Fakulteta organizacionih nauka krajem oktobra, a kojim želimo da unesemo malo živosti i neposrednosti u komunikaciju između onih koji stvaraju kulturne sadržaje i onih koji (treba da) se njima najviše hrane, a to su — studenti!

I za kraj nam recite, zašto ste vi crne ovce?

Zato što odbijamo da budemo polu-intelektualci! (ref. Slobodan Jovanović, „O poluintelektualcu“ i „O kulturnom obrascu“). Time što pridajemo vrednost „kulturnom obrazovanju i moralnom vaspitanju“ podjednako ako ne i više od našeg usmerenog formalnog obrazovanja, uvereni da samo tako možemo biti istinski akademski građani. Zato što međusobno jedni drugima dajemo „podstrek za duhovno samorazvijanje“ i „brinemo o oblagorođavanju pojedinca“. Zato što odbijamo da nas ubede da je obrazovanje linearno i da se samo škola njime bavi. Zato što preuzimamo odgovornost za uvećavanje sopstvenog znanja i radi smo da to znanje podelimo sa drugima, svesni da ga tako svojevrsno umnožavamo. I na kraju, u odnosu na „poluintelektualca“ gospodina Jovanovića, sumiramo celu filozofiju našeg delovanja jednom rečenicom — ni manje, ni više — velikog Branislava Nušića: „Diploma vrlo često pokriva neznanje; znanju ona nije potrebna.“. (ref. Branislav Nušić, „Dr“)

Razgovarala: Tijana Banović

Fotografije: BuFONerija