08 maj Budućnosti, ćao-zdravo!

Proganja me ovih dana ta neka Budućnost. Beži, kažem joj, nisam ti ja baš neko društvo! Kao čičak lepi se za rukav moga kaputa, otresem je, sklonim, eto nje opet. Ovih dana tako. A, znam, šalju je tu misli moje, a njih šalju moja drugarica jedna, pa još jedna, pa ona što već ima troje dece i muža i žive srećno i spokojno do kraja života… Jeste, u mislima svojim. I srećna je s njima ona. Ona druga ne vidi muža i decu – samo karijeru vidi. Posao i novce silne, kancelariju i auto neki fini. Pita me vidim li ja šta, dolazi li poput čička na rukavu Budućnost u odaje moga uma. Ne dolazi, kazujem, neću da se družim. Nije mi to dobro baš, kaže ona. I ona druga isto. Moram da imam neki plan. A ja neću da imam plan. Citiram im Antića i njegovo: Zar ne znaš, ludo? Divno je nemati plan! Kažu da sam neozbiljna. Meni je lepo u ovome sada živeti. A, posle? Ko zna gde ću biti, gde ćeš biti, gde ćemo biti i sa kime piti. Hahah, dobro, ne kažem baš tako, nego se malo mrštim. Onda slegnem ramenima, jer se ne razumemo, fakat. Šta je – tu je – one nastavljaju u budućnosti živeti, ja se svome sada okrenem, svakoj lepo. Jeste, do pre neki dan. Ne znam koji je to bio dan, al’  znam da me je u razmišljanje neko bacio baš. U njemu blentavo ostah do danas.

Budućnost. Taj čičak na rukavu kaputa, tu je. Ne napušta me već par dana. Šta želim sutra? – Kola? Ne, ja bih bicikl. – Novce? Tek toliko da normalno živim – jer, u Srbiji živim. – Deca? Ne, daj prvo neko muško ja da u um udenem. Stignem ja do zaključka da od mene nikad uspešne žene neće biti – društveno prihvatljivo uspešne, razume se. Baš su me obasipali pitanjima, neki upitnik, šta li je, za uspešnu ženu. Blenula sam u pitanja taj dan, bez da na jedno odgovorim. Onaj naredni, takođe. Onda batalih. Zađoh u misli. Šta je za mene uspeh? Hm. Javila se slika. Htedoh da posred upitnika ilustrujem, ali mi ne bi milo baš latiti se kičice – rečima sam vazda bolje baratala. Ili samo blentavo verujem u to, ko će ga znati! No, slika. Lepa baš, prolećna. April, možda maj. Toplo, ali ne mnogo toplo, već taman toplo toliko da se pred kuću zasedne, uz kaficu i knjigu neku finu. Kapor – može. Iza mene kućica, pored u šoru još puno njoj sličnih. Ravnica, da. Vojvođanska ravnica. Periferija, pa nema buke, nema gužve. Miris jorgovana stiže do mojih nozdrva i volšebno se tu zadržava mešajući se sa mirisom kafe, koju On najbolje priprema. Eh, da, On! Tu je, pored mene. Ima šešir. I ja imam šešir. Slameni. Na mom je grančica jorgovana, što mi je dohvatio iz obližnjeg dvorišta krišom. Smejem se, nisam sigurna zašto. A nije ni važno zašto, kad milina vlada. I tišina. Samo pokoji vetrić prođe, tek toliko, da podstakne lelujanje jorgovana. U komšijskom dvorištu. Na mom šeširu. Pod mojim šeširom. U nama. Postaje hladnjikavo. Grli me, ka sebi steže, dok glavu na rame mu stavljam. Čitam mu Kapora. Čita mi stari strip, izbunaren na tavanu pre neki dan. Dilan Dog, naš omiljeni junak. On nas je i upoznao, onomad. Slični se pronalaze, kažu. Tada sam posumnjala da možda ne lažu kada to kažu. Da ljubavi prema sličnome, spajaju slične – rađaju nove ljubavi. Jedan sajam knjiga i jedan jedini zaostali strip iz ’95e u rukama mojim i rukama njegovim, značio je samo jedno – čitaćemo ga zajedno. Ehm, da.. Nego, koliko je sati? O, ne, već je trebalo da budem na Trgu! Izvini, znaš da inače ne kasnim, nije do mene, stvaaarno.- kuckam poruku, dok navlačim prvo na šta nailazim u tom momentu, zanesena mislima pređašnjim. Nije do mene – ma, jes’, nije! Kad se izgubiš u sanjarenjima svojim, pa pojam o vremenu nemaš, neka ti i ode, ako, makar ćeš se opametiti jednom za svagda! – pridikuje mi neko čudo sa ramena dok istrčavam na Ulicu. Čičak. Otresem ga hitro, dok drugom rukom šešir stavljam. Stižem. Tu je. Nije otišao. Smeje se. Ček’, ček’.. drži jorgovan? – Izvoli, za tebe- pruža mi buketić, dok pažljivo otkida jedan pupoljak. Stavlja ga na moj šešir. Jorgovan. Sada.

Autorka: Hristina Petrović

Fotografije: pinterest.com