15 sep Buđenje

Sećam se da je bila 2011. godina. Trudim se da studiram književnost. Pišem kao sumanuta. Roman.

Živim iza malog umazanog podstanarskog prozora. Iza tog prozora ima dovoljno mesta tek da stane jedan krevet, sto i literatura sa faksa.

Ispod miške stiskam Jesenjina. Stiskam ono njegovo da se ne treba vraćati, jer ono što je bilo lepo treba da ostane u snovima. To je jedino mesto gde lepo može da se sačuva i da večno traje.

I nikad ne pišem  priče onima koji su bili fini prema meni. Koji su me odveli u neki mnogo moderan restoran ili spremali kajganu u pola noći. Ne pišem o onima koji su bili uvek tu za mene.

Tu.

U trenutku.

Blizu.

Pišem o onima koji su bili daleko. O onima koje nisam mogla da imam. O onima koji su pričali da će mi dati sve, a ništa nisu imali. Pišem o ološima. O njihovim rukama punim stihova. O rukama kojima je interesantno da vas dodiruju samo jednu noć.

Pišem o „prijateljima“.  Olako izgovaram reč prijatelj.  Izgovaram i nemam pojma šta ta reč zapravo znači.

Pišem o onoj zgradi u centru grada. Onoj velikoj sa lepom fasadom.  Onoj iz koje su potekla neka od najvećih književnih imena. Sanjam ta imena. Trudim se da naučim njihov stil. Trudim se da sa tim stilom ušetam u tu zgradu.

Da sam među stolovima i stolicama od punog drveta. Stilskog.

Da sam među onim kredencima koji se zaključavaju, jer čuvaju vredne knjige.

Da sam među debelim zidovima. Da tim zidovima čitam ono što sam napisala.

Da mi aplaudiraju.

Onda se vratim sebi. Zakoračim van masnog podstanarskog prozora. I ugledam ženu sa najsavršenijim loknama, svežim, tek proisteklim iz salona. Kako je u skupoj bundi i kako plače.

Ugledam  klince kako padaju u zanos uz novi narodnjački hit. Kako se busaju u grudi, dok urliču besmislene reči iz tog hita.

Ugledam izlog knjižare u kome je izdanje Crnjanskog.  Sveže odštampano. I shvatim da nemam novca za sveže. Ubedim sebe da ću ga kupiti kad prođe kiša. Kad dođe zima i plata koja kasni. Ubedim sebe da se Crnjanski oseća kad je hladno. Da se oseća uz čaj sa cimetom i prepečeni hleb.

Ubedim sebe da je okej što je onaj ološ odlučio da me dodiruje još jednu noć, dok preko dana sprema ručak za neku drugu, pomaže joj da okreči svoju sobu i da očisti umazani podstanarski prozor.

I posle pet godina se probudim. Iz sna.

Topli je septembraski dan.  Prozor na mojoj sobi sija. Pišem samo za one koji su mi blizu. Ološima sam rekla da odjebu.

Onaj koga volim želi da okreči ceo grad ako treba.

Osećam da mi je ona mala riđokosa prijatelj.  Ona što je sedam godina mlađa od mene i od koje ja nisam ništa naročito starija. Ona što me podseća na šarenu i udobnu fotelju u koju mogu da se zavalim i da maštam. Baš ona koja je šamar koji me vrati unutra. Sebi. Tamo gde i pripadam.

Pozvali su me u onu zgradu zbog čijih sam zidova, stolova i stolica od punog drveta – pisala roman. Ušetala sam u tu zgradu u tufnastim starkama i sa drugim rečima. Stil je uostalom samo fasada. Stil se uči, kopira ili podražava. Sa drugim rečima i osećanjima je već malo teže. Tu nema foliranja.

I poklonili su mi izdanje Crnjanskog iz 2011. godine.

Poklonili su mi osmeh.

Poklonili su mi lekciju o snovima.

U pravu je Jesenjin. Lepo treba da ostane u snovima i da tamo večno traje.

Ali je još lepše buđenje.

Kad shvatiš da lepo iz nekih snova može da se ostvari.

Probudi se!

Tu.

U trenutku.

Blizu.

Autorka: Tijana Banović

Fotografija: weheartit.com