30 dec Brucoška

Imao si možda sedam godina kada si se zaljubio u Beograd. Od tada imate stabilnu vezu na daljinu.
Imao si devetnaest kada si shvatio da Beograd može da se pretvori u tornado sa svime što nudi i da tako kreneš da lutaš. U toku tog lutanja, ostavljaš svim prođenim ulicama, svaki put, pomalo deo sebe i tako se gubiš i lutaš gubiš i lutaš. Upadaš u lavirint u kom si beznadežno zaglavljen, svojom krivicom, svojom pogubljenošću. Gradiš zidove nostalgije…

A kada se vratiš, odakle si došao, usamljenost ti dahće za vratom dok gledaš izlepljene fotografije na zidu svoje sobe nekih koje si dobro poznavao, nekih kome si dao deo svog vremena, deo sebe, deo života. I čini ti se uzaludnim da sa bilo kim pričaš…Osećaš se napuštenim i oštećenim dok stojiš ispred zida, ispred ramova i tona fotografija gledajući nešto što je prošlo i pomalo, priznaćeš, žališ za tim trenucima. Nekako ti više prija lutanje Knez Mihailovom nego da gledaš šta je sve prošlo. „Lutanje je bar u sadašnjosti!“, kazaćeš.

Dok tako prihvataš lutanje kao tvoju jedinu realnost, počinješ da zaboravljaš ko si.  Na leđima vučeš tonu nedatih ispita, svaki dinar koji trošiš i za koji misliš da otimaš nekome tvom zalogaj. Opet te je, prosiktaćeš kroz zube, opet te je zajebao početak. Počeci umeju da budu skotovi! Umeju da udare ispod pojasa, da opasno nokautiraju, da naprave modricu, da te satru u ćošak i da te umalo nateraju da odustaneš. Da se nasmeje tvojim planovima u facu i elegantno na njih pljune.

Možda bi postao jedna od silueta koja šeta Beogradom i koja neprimetno pušta da život prolazi pored nje, da nisi neleteo na ljude. Ljude! Ljude koji su se zajedno radovali sa tobom za svaki položen ispit. Na sivom, tmurnom nebu koje deluje kao da se svakog časa sprema da izvrši samoubistvo, ti ljudi predstavljaju krupne iskre vatrometa. I unose promene. I nagone te da nastaviš. I kažu ti da možeš i kada si ubeđen da ne možeš. I njihove reči te polako sastavljaju, vraćaju na mesto, pokupljaju sa ulica Beograda.

Lutanje. Šetanje. Pisanje nekih nevažnih stvari u dnevnik. Pisanje prijatelju koji će taj dnevnik da pročita tek za deset godina. Obećao je to sam sebi.

Šetaš tako gradom i naletiš na kamenčić na kome piše: “Ko sam ja?” Kamenčić je napisao ovu priču. Moje su samo reči. Šta si u suštini? Od čega ti je duša? Šta u njoj ima?  Znate onu Radovićevu: “Početak, eto šta je na kraju.” Desi mi se da me ta rečenica strese. Zbog početaka znam ko sam. Kada početak prođe, imaš utisak da možeš da dišeš.

Svaka osoba koju si upoznao si po malo. Tvoja sfera se sa razlogom susreće sa sferom drugih ljudi i sa razlogom ostavljaju tragove. Bilo da su ti tragovi uspomene ili ožiljci. Sa razlogom su tu. Imaš u sebi deo onih koji su te razbacali pa nisai mogao da se nađeš i sastaviš sam sa sobom godinama.

Imaš u sebi i one ljude koji su ostali pored, ma koliko ti veliko đubre bio, nisu se uplašili tog zida koji gradiš i iza kog se kriješ jer se ponekad plašiš. S ljubavlju su ga samleli i pretvorili svaki milimetar njega u bliskost. U povezanost . U poverenje. Deo si onih koje voliš, koje so volelo, koji su te voleli. Sve nas formira, čega god se dotaknemo.

Svaki si grad u kome si bio i lutao, svaki kilometar koji si prešao, svaka stanica na kojoj si stao i čekao. Svaki kupe u kome si sedeo. Svako pročitano slovo, napisana rečenica i okrenut list. Svaka ostavljena stvar na tavanu koja stoji u zabačenom mraku kao nekakav spomenik na prošle dane, mesece, godine.

Tren, greška i proživljena uspomena. Šarenilo i beznađe. Svaka zvezda koju si pogledao dok si piljio u nebo i shvatio  koliko si, u tim trenicima, mali.

Svako dobro i svako loše koje si uradio. Razglednica koju si poslao i primio. Svaka pesma koju voliš i znaš. Suza i bol koju si osetio. Smeh i radost koju si doživeo. Svaka psovka koju si viknuo.

Ti si , kada se sve sabere, jedan univerzum u malom koji živi i deli ovaj prostor sa drugim univerzumima u malom.

Autorka: Nataša Elenkov

Fotografija: Nataša Elenkov