03 mar Bolničke noći

Kao i noći pre njega, kao i noći što će doći posle njega, i ta je bila mračna. Noć je duga, noć je jeziva, noć opseda i plaši. Samoća ga užasava, ne može da se pomiri sa tim da je ponovo sam. Kako i u kom momentu je neko na njega bacio čini, i zašto je baš on proklet?

Jer duge su bile bolničke noći…

Bio je natprosečno inteligentno dete. Tada su mu predviđali veliki život. Govorili su u selu da će biti naučnik, pronalazač, umetnik… Iz njega je isijavala večnost misli. Sada ne postoji niko ko bi mu predvideo bilo šta, sem doktora. I oni to rade za pare. General Bošnjak i Gojko Jovanović, ista posla, ista srž, isti interesi. A general je bio bogat čovek, njega su više obilazili. Čak su mu i persirali, što je i normalno za odnos lekara i pacijenta. Kada bi neko prišao Gojku oslovljavao bi ga sa: kukavče, tugo, nesrećo…

Njima nije bilo smešno što je taj Bošnjak srao u gaće. Oni kao da nisu bili ljudi, nego toalet papir koji mu briše zadnjicu. Gojko je sam vršio nuždu, što je i hteo, ali mu je i prethodno bilo smešno. Svakome bi to bilo smešno. Sergeju je to bilo smešno. A niko tu ne bi podcenjivao matorog Bošnjaka, nije on kriv. To je naprosto tragikomedija. Svi ćemo i onako umreti, pa šta ako se smeješ generalu u penziji koji sere u gaće? To se smatra uvredom…

Nije mogao da spava. Bilo je hladno u bolnici, bilo je tužno u bolnici, bilo je nemoguće u bolnici. Nisu mu davali ni tablete za smirenje, a trebale su mu, više nego ikad. On ih je prosto prihvatio kao nešto što ide uz njegovu ličnost. Doktori to nisu razumeli, mislili su da mu je potrebna samo bolnička nega i mnoštvo vitamina. Od vitamina se čovek ne smiri, može samo da se nervira jer ga tretiraju kao budalu. Gojko nije bio budala, već čovek koji se od previše razmišljanja nervira. Dobar čovek, pre svega…

Smirivali su mu tahikardiju. Nisu mogli da shvate da je sve to na nervnoj bazi. Mada se i on plašio infarkta. Ko se ne bi uplašio infarkta, kada bi svaki dan slušao svoje otkucaje srca na toj prokletoj mašini koja pišti. Kao da mu otkucava sat, kao da ga svaki otkucaj podseća da je sve bliži smrti.

Smirila bi ga i cigareta. O, to svršenstvo od cigarete! Doktori su pušili, i te kako. Osetio bi im zadah kada bi mu prišli. Bio je gori od svake pepeljare. Pepeljara je barem lepo izgledala, a ovi u bolnici su ružni. Svi su ružni, kada pokušavaju da zarade novac. Na licu im se pojavi ta volja, ta pohlepa, taj bes, kompleksi, traume, i sve to vrišti za novcem, doziva ga, predaje mu se, svršava sa njim, umire sa njim, biva sahranjeno sa njim, dok konačno ne istrune i postane đubrivo koje zemljoposednici obrađuju za novac. Onda i zemloposednici umru… Dođu drugi. Novac.

General je spavao kao zaklan. On je uživao, njemu je i bio san da ga dovedu na ovakvo mesto, gde će mu svi služiti. Profesionalna deformacija, mora da je to. A Gojko je izbegao rat. Nikada nije morao to da oseti. Bošnjak mu je bio dalek. Njemu ne može da naređuje. Zato bi se glasno nasmejao svaki put kada bi video usrane gaće matorog generala.

Tresao se, cupkao je nogom, osećao je da mu se telo grči, da će umreti od napotosti. Taj osećaj ne može da razume neko ko ne boluje od „kratkih živaca“. Depresivni ljudi su skloniji empatiji. Anksiozni ljudi su skloniji zaštitničkom odnosu prema bližnjima. Sve su to prednosti uzdrmanog mozga.

Jednom je morao da mu se obrati, bilo je jače od njega.

„Pa, otkud Vi u ovoj bolnici, gospodine Bošnjak?“

Nije bilo odgovora.

„Mora da Vas je nešto gadno sastavilo, pa Vam ovde pomaže ova bagra, zar ne?“

„Jeste, jeste… Bošnjak Jovanko, general dinarske divizije! Odlikovan za hrabrost i odanost. Imam orden po ovome… Ovome… Marku Kraljeviću, po njemu imam orden, jeste…“

„Ma, dobro to, nego pitam Vas šta Vas je udesilo da ovde završite?“

„Bitka je završena, ali rat ne! Ja sam bio general dinarske divizije, ja sam se borio tamo u Krajini… I bilo smo ti mi tamo, a bili su i njihovi. E, mi smo ti njih dobili, ali su onda došli zapadnjaci, i oni su nas onda tukli, na našu zemlju, u kojoj mi živimo od kad ja znam za sebe. A Bošnjaci su plemenite krvi, to je stvarno za ponos.“

„A, je l’? A Vi ste iz Bosne?“

„Bosna, ne! Ja sam Bošnjak, Jovanko Bošnjak, general dinarske divizije u penziji. Moji su rodom od Bosne po očevoj liniji, a majka je iz Bukovice, tamo kraj Knina. A ja sam ti došao u Beograd, na Vojnu akademiju, što je sada tako zovu, davne, davne, davne… Hijadu devesto pedeset i devete. I sad, kako to da su tamo sada oni, a nismo mi, Srbi? Reci ti meni to. To je jedna prevara i zavera, i meni je moj đedo rekao ovako: Jebeš onog koji nije tvoj, da on ne bi jebao tebe! E, tako ti je govorio moj đedo Obrad. On ti je mogao puno popiti, znaš… Ali je bio odmeren čovek, znao je za red. On je bio za vreme onih crvenih… Mislim, Tita i tih mafijaša, protiv njih. Najebavao je nekolicinu puta. Dobri moj đedo Obrad. Evo, suza mi krene kada god ga se setim… Nego, odakle su tvoji?“

Gojku se sledila krv, i kog je đavola uopšte započinjao bilo šta?

„Ja sam sa juga Srbije…“

„Što južnije, to tužnije… Ima ta poslovica. A nemaš nekog delića krvi „preko Drine“?

„Nemam… Ja sam Jovanović, šta me briga.“

„Eh, šta te briga… Kako to, šta te briga? Bitno je čiji si. Ja ti mogu potvrditi da je najčistija krv od nas krajišnika. To ti je nešto posebno. Ali dobro, je l’ si bio na frontu?

„Nisam bio na frontu, izbegao sam to zlo…“

„Zlo, nego šta, nego da je zlo. Krajna nije smela pasti, dogodine u Kninu!“ Zakašljao se Bošnjak…

Neće taj doživeti sledeću godinu, mislio se Gojko. I možda greši dušu, ali voleo bi on, da taj matori ne doživi ni sutrašnji dan. Senilno vojno lice, ima li išta gore od toga? Gore bi bilo da nije senilan, pa da svesno maltretira, jedino tako. To su ljudi koji su osuđeni na smrt. Ili će umreti na bojnom polju, ili će ovako maltretirati ljude u poznoj starosti.

Onda je došao doktor u posetu. Zvao se Miloš, to je načuo, ali mu nije upamtio prezime.

„Kako je, kako je, kako je, dobri moji? Generale, sluša li ona vojska?“

„Ma, sluša… Ali nije smelo to tako, kao što je bilo. Jer ja sam im rekao da pošalju avijaciju, i onda da im pobijemo sve, pa bi onda oni videli to… Ali, mene niko nije slušao…“

„Dobro je, dobro je generale. Kako ste mi Vi danas?“

„Vernost, odanost, mene to gura ka uspehu. Dok ne uspem, nema povlačenja. Vi ste lekar, i to je časno, imao sam ja jednog lekara u Kninu, odličan je bio, ali mu je granata odnela glavu. Spičila ga je pravo u oko, pa je ceo iskrvario iz rupe, gde je nekada bilo oko, a sada, mislim, tada je bila rupa.“

„Svakakve se nesreće događaju, svakakve… Vi bar znate šta su muke, generale.“

Uzeo je karton sa ruba njegovog kreveta, i počeo je da mrmlja sebi u bradu o krvnoj slici, pritisku generala…

„Pa, pravo da Vam kažem, sve ste zdraviji i zdraviji. Brzo ćete Vi nama kući.“

„Moja kuća je u Krajini, i nemojte da tako razgovarate sa mnom! Živela velika Srbija! Živeo i Josip Broz Tito, i njega sam voleo, ali posle sam čuo da je bio loš, ali mislim da nije…“

„U redu, u redu… O, napaćeni moj Jovanoviću, pa je l’ ste nam se smirili?“

„Ja se ne smirujem za Vas, već za sebe. A, inače, nisam se smirio, mnogo se nerviram, poludeću od ove sobe.“

„Pa, zašto tako, Jovanoviću? Rodbina Vam plaća ovu negu, trebali biste da budete zahvalni, zar ne?“

Namerno je poentirao novac… Hteo je da ga ponizi, sigurno. Da mu naturi na nos to što nema ni zdravstvenu knjižicu.

„Ne, oni ne smatraju novac bitnim, Prepelice su časni ljudi… Ali, da, naravno da sam im zahvalan na svemu.“

General Bošnjak se glasno zakašljao, vidno uzbudio i glasno progovorio:

„Prepelice? Prepelice? Ma gde su?“

„Šta Vam je, generale, nešto ste se uznemirili?“, pitao je lekar.

„Prepelice, pa oni su ti od Knina blizu. Ko je ovde Prepelica?“

„Rođaci Gojka Jovanovića, Vašeg, da tako kažem, cimera.“

„Ma, kakav sad Jovanović? Prepelice su ti ovako… Od moje babe po majčinoj liniji, pa njena sestra je imala za muža jednog Prepelicu. E da… A nisam ti ja Jovanović… Ja sam general Jovanko Bošnjak, zapovednik dinarske divizije, borio se u ratu, branio Knin… Onda su došli zapadnjaci, oni su stoka, i eto ti kurca! Pao Knin… Pao, jeste, ali ne… Dogodine u Kninu!“

Gojko je zaplakao. Gojko je hteo da se ubije… Gojko nije mogao da podnese svet oko njega. Počeo je da se dere:

„Pustite me odavde, ostavite me na miru! Ludaci, idioti, lažni doktori. Pogledajte pored koga ja ležim, šta je ovo?!“

„Smirite se, Jovanoviću.“, smirenim tonom rekao je doktor.

Onda se uključio i Bošnjak:

„Eh, sada… Pa ko još plače, a muško je? Nemojte plakati. Moji su ljudi umirali, ali časno!“

„Ćuti, matori, odalamiću te ako nastaviš!“, prodrao se, ispunjen besom, Gojko.

„Dosta! Dosta… Sestro, sestro! Dođite…

Odmah se pojavila, tako obična, tako mala, tako oskudno obučena, tako primitivna…

„Recite, doktore?

„Donesite bromazepam od tri miligrama, za Jovanovića… Odmah!“

Otrčala je.

„Pa dobro ste se setili, kukam Vam danima da mi date to čudo. Još ako bih mogao i da zapalim jednu… Ali dobro…“

„Nema cigareta, srce će Vam stati, da li ste Vi normalni? Ugrožavate svoje zdravlje, svoje srce!“

„Ja makar imam srce, a Vi samo bušan džep kojem je uvek potrebno novca…“

Gojko je popio svoj bromazepam i zaspao čvrsto, kako samo časni i nedužni ljudi mogu spavati. General se ponovo usrao u gaće, i buncao nešto o Staljinu. Medicinska sestra ga je presvukla, i sve je bilo kako treba. Pacijenti su mirni, pacijenti slušaju. Tako i treba da bude, moraju ozdraviti. Moraju biti ljudi, moraju ispuniti svoja očekivanja. Svi su oni bolesnici, a trebaju postati ljudi. Sudbina je čudo, koliko i bolest. Oba su povezana, nema sudbine bez bolesti.

Ostatak noći bio je tih i gluv… Jedino se mogao osetiti miris dima i opušaka. Dežurni lekari su pušili. Dežurni lekari su pričali viceve, dežurni lekari su širili tračeve.

Dežurni lekari, bolesnici, generali i Gojko Jovanović. Svi su bili kao jedno…

Svet je bio lep i kompaktan te noći. Sve je išlo svojim tokom.

Živela sudbina…

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: weheartit.com