14 dec Bolnica

Bolnica. Jedna od mnogih, istih. Belih. Zelenih. Mračnih. Večito tužnih. I dva pacijenta. Starija. U belo – plavim bolničkim pidžamama, skoro jednako izanđalim kao sto su zidovi ustanove. Idu ruku pod ruku.

„Ne brini ništa, ja te vodim. Veruj mi, soba za rendgen je tamo. Samo polako, ja te držim. Samo napred. Biće sve u redu.“

Napred. Dvojica stranaca, drugova u nevolji, suseda iz bolničke sobe. Možda totalno drugačijih porekla, pozadina i života. Statusa. Ali, to nije ni bitno. U najgorim, trenucima bespomoći i beznađa, čovek ima onoga da ga povede tamo gde mora otići. Kada mu prijatelji i porodica nisu tu i ne mogu biti, pojavi se neko ko mu pomogne i usmeri ga. Onaj koji kaže da će sve biti u redu. A da li je to malo?

Toliko puta danas možemo čuti da je svet otišao dovraga, a i ljudi sa njime. Da svako gleda sebe u ovim vremenima, i da će biti sve gore. Treba da gledamo samo sebe i sami smo sebi najbitniji. Što je bespogovorno.

Ali je ovo i vreme gde su dva gospodina hodala bolničkim hodnikom. A i toliko drugih ljudi koji su nekome pomogli, nekome se našli i u samo jednom gestu ulepšali nekome život. Jer se, ipak, „drvo oslanja na drvo, a čovek na čoveka“. Pa i “ nijedan čovek nije ostrvo“. Uvek ćemo, dok je sveta, imati jedni druge. A da li je to malo?

Autorka: Gordana Bajović

Izvor fotografije: pexels.com