09 avg Bogojavljanje

Jednog nedeljnog jutra Ilija Prepelica otišao je u jutarnju kupovinu. Trebalo mu je mleka, morao je da popije belu kafu i u nju da udrobi hleb. Ni hleba nije bilo, tako da je razloga za izlazak bilo pregršt…

Dugačak je red bio u samoposluzi, i to ga je dosta izvelo iz pameti. Cupkao je nogom. Ispred njega se nalazio gospodin sa šeširom. Imao je i naočare za sunce, a bila je zima. Koga on zavarava, pitao se u sebi Ilija. Bez mnogo prikrivanja zagledao se u gospodinovu tašnu iz koje je virila neka knjiga. Bilo je to „Deset Božjih zapovesti“. Jako kratka knjižica. Ilija je u tom čoveku već video bednika. Kao da je psihoanaliza mogla biti izvršena u deliću sekunde, bez jedne reči. Dok se nije desio obrt…

„Zanima vas moja knjiga?“, obratio mu se misterioznim glasom nepoznati čovek.

Zabezeknut, Ilija nije znao šta da odgovori. Uspeo je da skocka nešto u glavi, na brzinu.

„Ne, zaista ne… Samo ovaj prokleti red i zamislio sam se i zagledao u tačku, oprostite…“

„Aha, da vam oprostim? To znači da priznajete da ste zgrešili, zar ne?“

„Ma dajte, molim vas… Ne sekirajte se oko sitnice, zaista nisam želeo da vas uznemiravam.“

„Nas? Koga nas, ima li nas više? Ko je to? Jesam li ja sam ili delim moju dušu sa nekim?“

Ilija je bio slab na nervne bolesnike, oduvek, jer završio je medicinsku srednju školu u Kninu i susretao se na praksi sa takvima, zaista često.

„Nema vas više, vi ste jedan jedini, samo vam persiram, iz poštovanja. Hajde, sačekajmo red na kasi i svako svojim putem…“

„Kojim putem? Put je čudan, čudni su putevi Gospodnji, znate? Evo recimo, ja… Ja pojma nemam kakvi su to putevi o kojim Gospod priča, a ipak osećam da to ima nekakve snage i logike, čim se toliko uporno nameće svima nama smrtnicima. Kada bih mogao da raskrstim sa sobom puteve Gospodnje, verovatno bih i skinuo ove naočare! Vidite ih? Za sunce su, nose se leti, a sada je zima. I recite vi meni, mladiću… Hm, pa vi jeste mladić za mene… Recite vi meni, da li je to neuobičajeno i krajnje komično? Ja znam da jeste, i da će me mnogi okarakterisati kao ludaka, ali ja ne vidim puteve Gospodnje. Vi ih vidite? Gde su vam naočare, nemate ih, znači da ih vidite… Blago vama! Recite mi, kako oni izgledaju? Jesu li od asfalta, ili od čiste seoske zemlje? Ja više tipujem na ovo drugo, ali vi ste taj koji vidi, dakle… Recite mi, molim vas.“

„Gospodine, molim vas, samo me pustite da kupim mleko i hleb… Hvala vam…“

„Mleko i hleb, mleko i hleb… Pa to je neka zagonetka. Sada bi  trebalo da je odgonetnem i da od toga napravim put Gospodnji… Pa da… Mleko i hleb, mleko i hleb… Moraću da razmislim o tome, moraću jako da se potrudim. Mudar sam ja, ali ovo je već velika tema. Dakle… Kada udrobimo hleb u mleko, dobijemo potpuno sunđerastu masu. To nadalje ukazuje da je i taj put sunđerast. A sunđeri, oni žive u vodi, u morima… Život je nastao u vodi. Putevi Gospodnji su u vodi… Jesam li sam u pravu? Jesam li pogodio?“

„Jeste, jeste, pogodili ste, život jeste nastao u vodi, ali vaš put je ka kasirki, jer ako ne vidite, došli ste na red.“

„Pazi stvarno, dođoh i ja na red. Ko čeka, dočeka, to je to… Mora da je to, i da je ta mudrost dobila svoju potvrdu.“

Stavio je svoj komad kačkavalja koji je prethodno uzeo na odeljenju za sireve, i pogledao u kasirku. Bio je to podrugljiv pogled, ali nikako onaj u kome se može ogledati mržnja. Samo sažaljenje…

„Ukusan je ovaj sir, znate li to?“

„Pa, lepo je to… To će biti sto osam dinara…“

„A šta to?“

„Pa sir, gospodine.“

„Pa onda to neće biti sto osam dinara, nego će to biti sir, a pravilno bi bilo da kažete da je njegova novčana vrednost ili iznos novca koji ću morati da ostavim vama kao poslodavcu stotinu i osam dinara.“

„Dobro, gospodine, platite stotinu i osam dinara.“

„A pitate li se vi, da li ja imam taj novac? Da li vam to uopšte padne na pamet?“

Ilija se ubacio, jer jadan to više nije mogao da trpi:

„Gospodine, molim vas, ne zamarajte ženu, požurite… Ima nas ovde koji čekamo.“

„Da, gospodine, ali u strpljenju je mudrost… Jeste li ikada čuli da ko ćuti u stvari mudro zbori?“

„Gospodine, odmah platite i krenite gde ste već pošli“, nervozno je doviknula kasirka.

„Gde sam ja pošao? A gde ste vi pošli? Zašto ja vama moram da iznosim lične podatke?“

Svi su ga pogledali u neverici… Gledali su ga i molili da završi sa tim, a reč nisu rekli. Ilijine oči su zasijale tako da bi neko mogao da pomisli da plače, a zapravo ima plave i zastakljene oči od rođenja.

„Koga briga za gladne? Koga je briga za nedostatak stotinu i osam dinara na ovome svetu? Da li bi sir znao da ga prodaju, a ne da ga dobrotvorno dele? Pa i sam sir bi se osećao lepše, kada bi pomagao gladnima. Ni za sir vas nije briga, je l’ tako besramnici? E pa dobro… Vi ste, dakle, neverne Jude? Ha! Pa znao sam da se to od vas može očekivati, ali ne, ja vam to neću uzeti za zlo, već ću vam okrenuti i drugi obraz, kako to u Svetom pismu piše. Mislite da me je briga za sir? Naravno, ne potcenjujem ga kao ličnost, ali mislite da me je briga za njega u prehrambrenom smislu? Varate se. Ja ću biti ono što vi ne možete ni naslutiti da jesam, i pomoći ću nekome… Evo, evo, izvolite vi…“

Uzeo je parče sira i stavio ga Iliji u ruke. Ovaj je zabezeknut gledao u njega…

„Da, da, vama pomažem, mladiću… Gospod vas je pogledao i od vas će napraviti mitsku ličnost, a ne morate sad tvrditi da sam ja zaslužan za to… Neka bude da su vaše prodorne oči u meni izazvale sažaljenje. Pomozite ovom čoveku, on ima tužne oči, on je jadan!“

Uz ponavljanje: On je jadan, on je jadan, izašao je iz samoposluge.

Kasirka mu se izvinila, ljudi su se smejali, a Ilija je platio čak i sir, iako mu je ova rekla da to sa njim nema nikakve veze.

Izašao je i odmah zapalio cigaretu. Uvukao je dim duboko u pluća i osetio je kako mu se ruke tresu. Kog se đavola ovakve gluposti baš njemu dešavaju? Ali Ilija Prepelica još uvek nije pronašao svoj mir. Preko puta njega, na samo par metara nalazio se gospodin sa naočarima i šeširom. Gledao je u njega. Srce mu je preskočilo, a ovaj… Ovaj mu se približio i uljudno obratio:

„Vi ste divan čovek… Žao mi je da ste ono sve sa onom bahatom kasirkom morali preživeti… Ali, rekoh vam, postali ste mitska ličnost.

Ilija je klimnuo glavom, odobravao je njegove reči, samo u nadi da će ovaj već jednom krenuti svojim putem. Ali nije bio te sreće…

„Kada ljudi jednog dana budu analizirali količinu mita u vama, jer ste bez sumnje mitska ličnost, sigurno će pokušati da shvate suštinu vašeg poštenja i dobrote… Jer takvi su ljudi, uvek cepidlače…Veličina jedne mitske ličnosti i jeste u tome što ostaje donekle neotkrivena, to priznajem, ali… I sama mitska ličnost mora živeti sama sa sobom, mora opravdati svoju veličinu ne drugima, već sebi. Kakav je to mit, bez osvešćenosti? Ma šta ja vama pričam, pa ipak ste vi dobročinitelj, a ne ja…

Onda je sasvim samouvereno, kao da se isto podrazumeva, ubacio ruku u Ilijinu kesu i izvukao komad sira. Stavio ga je u džep i nastavio da priča…

„Plavetnilo vaših očiju govori o beskraju u vama. To se duša kroz njih obraća, gospodine dragi, da, da… To ne mora ni značiti da vam majka ili otac imaju plave oči… Prosto je Bog u vama progovorio kroz njih… Vi ste, dakle, dragi moj, mit i od sada ćete to u mojoj glavi i biti. Mora da imate i divnu decu, sigurno imate nekoga… Verujem, sina, ali neću da grešim dušu. Vi ste napaćen roditelj, plašite se da vaša nesigurnost i neprilagođenost u ovom svetu, prosto ne „preleti“ i na vašeg sina, kog opet, ograđujem se, možda imate. Ali blago njemu što ima takvog oca, ja da vam kažem… I majka je sigurno pravo blago, vaša supruga… Mora da je anđeo, jer znate šta kažu, iza svakog uspešnog ili velikog muškarca krije se žena… Ja sada parafraziram sve to, ai sigurno me razumete, jer takav ste čovek… Čini mi se da vam ni reč ne moram reći, a vi biste opet sve razumeli. O, hvala nebesima što su vas spustila među nas smrtnike… Volim vas… Prijatno!“

I otišao je… Prešao je ulicu i otišao u pravcu zemunskog keja, ka Dunavu…

Ilija je jedino shvatio da mu je cigareta izgorela dok je slušao tog, malo je reći, „čudnog čoveka“. Bez razmišjanja, mahinalno, zapalio je novu… I ispušio je celom svojom dušom, kao da se od nje oprašta…

Neka ide sve dođavola, on mora da krene kući…

Autor: Milan Mažibrada

Fotografija: tumblr.com

Priča „Bogojavljanje“ je posebno pohvaljena na konkursu „Sloboda“