11 okt Biografija vikenda

Čovjek vikendom diše punim plućima.  Tada jedino možeš da u već  obimnom rasporedu, gužvi od života  pronađeš svoj prostor. Utješiš se  da je u redu što čitaš tri knjige uporedno,  jer si valjda ti taj koji mora da ispoštuje sve one odgovornosti koje čekaju kao nervozni pacijent u klinici za kardiovaskularne bolesti. Da bi sve bilo onako potpuno, u skladu sa vlastitim manifestom i prirodom,  lijepo je kad subotom ustaješ u deset iako znaš da će ti to vrijeme izaći na nos već u ponedjeljak. U našem stanu vlada pravi kreativni haos, pored zimskih kaputa, koji izviruju kao uhode po kući, nalazi se  niz pribora za pecanje, iako nikome ne bi palo na um da peca u ovo doba. Nađe se tu i neki ruski klasik, francuske trilogije i po neka krempita na stolu, ostala još od petka uveče.  Petkom si pravi mjesečar,  koji redovno provjerava da li ima svjetla u frižideru.  Zar nije lijepo kad otvoriš tu riznicu ukusa, pa pogledaš sve te tegle poredane kao da ih je klasifikovao neki vojni oficir.  Još ako ti baba ne voli da priprema takve slastice jeseni, onda si srećan čovjek,  jer ćeš imati priliku da sam naučiš sve te poduhvate kuhinje. Tada sretneš nekog od članova porodice u kućnom ogrtaču kako u kuhinji priprema pravu kalorijsku bombu za svoj organizam. Nasmiješ se, pa baciš pogled kroz prozor, dok redovno neke bitange broje zvijezde, ali one pod šankom, zarađene od hrpetine šamara.  Valjda je tada dobro da se okreneš, odeš do kupatila, napraviš sebi ponoćnu kupku i osjećaš miris kestena i pistacija.  Oko tebe je sve sentimentalno, a tople prostorije ti služe da se nagradiš time, što sljedeći dan nećeš izaći na hladan vazduh i požaliti što si uopšte morao da ustaneš iz kreveta.

Pitam se da li sam ja jedina osoba koja poželi da ode na more kada joj oči magle?!  Tada se otisnem da odem iz vlastitog života kao putnik.  Da bih otišla kao putnik, moram imati pun šešir sna, što i nije neki problem.  Tada najčešće sebi ne postaviš pitanje, šta će se desiti ako dobiješ morsku bolest, ako postaneš hronični noćni portir, svađalica koja ne može da podnese sebe i zato se odlučuje na ozbiljnije tegobe?!  Ako si takav tip da mrziš sve oko sebe što je uvaženo, poštovano i iznad prosjeka, više ti i nije bitno koje si vrste. Gledaš u te prolaze kao na nešto što se dešava tebi sada i odmah.  Možda je najbolje da odeš kao obični mornar, kao bitanga kojoj nije bitno koliko ga ljudi čeka i u čijim očima sijaš pri samom zvuku telefonskog zvona.   Bitange redovno imaju svoje „ciljne“  grupe, to  su one nježne duše koje žive od snova, vjeruju u dobre vile,  časnu riječ i srce nose pred očima, da svako vidi njihove misli. Ako se rodiš u vremenu gdje i nije važno da li nosiš srce pred očima, ili se sakrivaš iza tuđih srca, onda nije ni važno sve to.   Onda kada želiš da osjetiš život punim plućima, da slušaš muziku, čitaš omiljene knjige, ljubiš i grliš sve ono što vrijedi, znaš da tvoj pješčani sat ima ozbiljne planove s tobom.

 Govorili su da je  ljepše sad “misliti na vinograd.” Kao da će na taj način vratiti vrijeme.  Jedino da otvorite radionicu pješčanih satova. Možda tako uspijete popraviti i dopuniti već prazan pješčani sat. Tako ćeš vratiti nekome zagrljaj, poljubac, sigurnost, nježnost, prehladu od prošle nedelje.  Ako dopustiš sebi da dodirneš ponovo nečiju ruku možda te upravo taj stisak ruke spasi i izbezumi u isto vrijeme.  Nekome ćeš vratiti onaj pokvareni gramofon života, tako što će ponovo svirati poznate jazz numere. Vratiš li se u prošlost, možda opet pronađeš onog istog Zokija iz posljednje klupe i slušaš njegove šaljive viceve o blesavom starcu iz njegove ulice.  Pravi je trenutak da prestaneš čekati, već da odeš u Solunsku po Makija i pronađeš pab slobodnih umjetnika.  Tamo nikog neće biti briga koga čekaš, zbog čega ti je lice puno suza i zašto ti je  ponedjeljak najdraži dan u sedmici?! Nije važno da li si juče bio u Dubrovniku i jeo škampe ili si boravio u kafani kod ćopavog Đoleta.  Jedino što će te stvarno biti briga, jeste da naučiš prestati čekati i da te baš briga koje je sutra dan.

Autorka: Ivana Lakić

Fotografija: tumblr.com