13 sep Bio je tako prokleto lep

bio je tako prokleto lep
dok je pričao o poeziji, umetnosti, kiši
nekim svakodnevnim stvarima
ma čak i dok je pričao o sopstvenim demonima
pokušavajući da me spasi od onih u mojoj glavi
i na trenutak je njegov glas utišao milion drugih
volela sam da ga slušam dok me šapatom uspavljuje
bilo je nečeg u njegovom glasu
načinu na koji se menjao dok je pričao sa mnom
postajao nekako mekši
bilo je nečeg u njegovim očima
to nešto što sam prepoznala
i toj boji čokolade
koje pružaju toliko utehe
nego bilo koja molitva
tako je lepo čitao Koena
imao je dara za to
koračao je i držao knjigu u ruci
letimično prelazio pogledom po sobi
meni, krevetu
dok je čitao „I’m your man“
neka vatra se rađala u njemu
čije sam varnice mogla da vidim
u sjaju oka
demoni naši više nisu bili toliko strašni
ni moji, ni njegovi
smirili su se
umorili
odustali od proganjanja
bilo je važno samo
zajedničko disanje
sjaj u oku
koža na koži
ćutanje
razgovor
on
ja
mi
uvek
i
zauvek

Autorka: Tamara Petković

Fotografija: favim.com