24 avg Bezimena

Devojčica je bila tamo gde je morala da bude.

Istinu govoreći, ona je želela da bude tamo, godinama je čeznula da baš tu bude, da opet živi sa majkom. Sad kad se to napokon dogodilo, kad joj se želja ostvarila, ona nije nalazila ni sreću ni uživanje u toj činjenici da živi u drugoj zemlji, govori drugim jezikom… Sve što želi je da se ponovo vrati kući, da bude sa babom i dedom koji su je odgajili.

Život koji je sad vodila, u porodici sa tako zamršenim odnosima, bio joj je naporan, težak teret koji nije želela da nosi. Sve je bilo zabranjeno: nije smela da bude napolju nakon što se smrkne (jer nikad se ne zna…), nije smela da trči po stanu, da se glasno smeje, ili pojača TV (zidovi su tanki – smeta komšijama), nije smela da razgovara sa određenim ljudima (jer su zli), nije smela da ide sprat niže u stan tačno ispod svog i igra se sa bratom od ujaka. Naravno, ni on nije smeo da dođe gore kod nje, i njemu je bilo zabranjeno (previše mržnje je među njihovim roditeljima). Na kraju, nije smela da putuje, da napušta grad u kome je živela, nije smela da se vrati kući, da pređe tih nekoliko granica koje su je delile od drugarica sa kojima se igrala, od one polovine porodice koja je sad delovala tako normalno, tako dobroćudno.

Jednog letnjeg toplog dana devojčica je šetala gradom. Bilo je podne. Uputila se u park, u onaj koji je posebno volela, sa puno zelenog drveća, malim utabanim zemljanim stazicama i jednim jezerom sa patkama.

Šetajući parkom, udišući svež vazduh, nije razmišljala ni o čemu, samo je hodala i uživala  u toplim zracima sunca. Iznenada je primetila kako se predeo kojim korača lagano menja. Mala utabana zemljana staza postala je betonska i mnogo šira od one kojom je do malopre hodala. Drveće se proredilo i pogled joj pade na dva spomenika, tako poznata. Parkom, koji je do pre nekoliko trenutaka bio prazan, sada su šetali ljudi, i govorili istim jezikom kao devojčica.

Osvrnula se oko sebe. Na svoje zaprepašćenje, shvatila je da se nalazi u parku svog grada, u parku u kojem je bezbroj puta vozila rolere, trčala i skakala. Pravni fakultet, tmuran, siv i star stajao je kao i uvek preko puta, a sa druge strane napola srušen vojni sud.  Pogledom je ptražila poznata lica u parku. Nije ih našla.

Dugo nije osećala toliku sreću, srce joj je jače zalupalo, poskočila je i skoro naglas uskliknula, a zatim je potrčala što je brže mogla ka svom stanu da zagrli babu, da se ušuška u njen zagrljaj i da joj priča, da joj sve ispriča, gde je bila, šta je sve videla, kakvi su ljudi tamo, kakve su joj nove drugarice i nova škola. Isrtčala je iz parka, uskočivši hitro u svoji ulicu, protrčala pored pekare, u kojoj nikad nije ništa kupila, pored dobro poznatih zgrada, pored fotografske radnje u kojoj se slikala u narodnoj nošnji, pored časovničara  gde se nalazila sa drugaricama pre škole i napokon stigla do ćoška gde se ulazi u dvorište njene zgrade. Pogledom je potražila prozor ispod stare šljive, možda je neko na prozoru i čeka je da stigne. Na prozoru nije bio niko, verovatno nešto rade u stanu, sigurno je nisu čekali, pa nije im ni rekla da dolazi!

Devojčica sada pažljivo osmotri svoju okolinu. Primetila je nešto neobično što se protivilo svim zakonima logike. Sneg i zima. Travnata površina ispred susednog ulaza bila je prekrivena snegom, trotoar na kome je stajala takođe je bio prekriven tankim slojem snega. Pogledala je levo, zatim desno, ispred i iza sebe, sve je bilo belo, mirno, idilično. Zatim je pogledala sebe, svoju odeću – nosila je sandale, šorc i majcu kratkih rukava na prugice. Začudila se. Kako je to moguće? Zašto je napolju sneg, a ona šeta u letnjoj odeći? Zar malopre nije bilo leto? Na trenutak se zamislila, nije osećala hladnoću, bilo joj je sasvim prijatno. Zašto tako oskudno obučena na zimi ne oseća hladnoću?

Htela je da pobegne, da otrči u stan i nađe utehu, nađe odgovore kod babe, ali nije mogla da se pomeri. Stajala je i gledala u neverici ispred sebe. Onda se setila: „Možda sanjam. Šta ako samo sanjam da sam se vratila kući?“ Sagla se, dodirnula sneg ispred sebe. Ako se ovo zaista dešava, osetiće hladnoću snega. Nije osetila ništa. Bacila se u sneg, počela se valjati po snegu ne bi li napokon osetila hladnoću. Nije osetila ništa, ama baš ništa. „Sanjam, mora da sanjam“ zaključila je devojčica i počela se svom snagom bacati na sneg ispred sebe u nadi da će se u sledećem trenu sve vratiti na staro. Zaplakala je shvativši da se ništa ne menja.

Sledećeg trena pogledala je ponovo ka prozoru, ali prozora više nije bilo. Bila je u svojoj sobi u gradu u kom je živela, daleko od svega što je volela. Suza joj se spuštala niz obraz. Zajecala je poluglasno i zaronila glavu u svoj jastuk. Nije kod kuće, činjenica da još dugo, dugo vremena neće moći da ode kući ju je porazila. Devojčica je dugo plakala, znajući da to neće ništa promeniti, da ne može ništa da učini, da ostaje zarobljena baš tu gde jeste.

Autorka: Aleksandra Kostić

Fotografija: favim.com