08 jan BEZ pravog NASLOVA

Ja nikada ne umem da smislim pravi naslov.

Čini mi se da sve drugo u životu umem, ali naslov svakog poglavlja mog života ostaje bez naziva.

Mozda samo poglavlje I, II, III i tako do nekog tamo…

To me nervira jer znam da svako ume da smisli početak. Ja umem da smislim samo kraj.

Uvek se izdajem za optimistu, ali sada, u ovim godinama, vidim da sam okoreli pesimista. Žao mi je što je tako. Dugujem izvinjenje svim prevarenima.

Ja se smejem i hrabrim druge, ali uvek pomislim kako mi nije do toga. Zašto su tako slabi?

Uvek mislim: „Bože, čovece, kako ništa ne znaš! Moraš da se boriš sam. Sam da smisliš svoju strategiju… Mi, drugi, možemo da damo samo logistiku.“ Ali se ljubazno osmehnem i kažem: „Guraj dalje, možeš ti to!” Posle me grize savest, jer to nije ono što mislim i osećam. Dajem laž. Za nju uvek dobijem – „hvala“. Nije to lepo.

Ja sam osoba kojoj ne mora da se govori. Ne moraš da me hrabriš. Ne treba mi stisak ruke, ni usiljeni osmeh. Ne treba mi tvoje „guraj dalje”! Ja guram dalje!

U svojim najstrašnijim trenucima, kada se lome moji svetovi i hladni dusi obuzimaju moje telo, dok se u ponoru svojih stradanja otimam od njih, meni ne treba niko. Tek kada izađem iz jame i kada otresem prašinu sa sebe, počinjem da odgovaram na pozive. I svi pitaju isto: „Pa gde si? Ne javljaš se dva dana?” Mislim u sebi: „Ne javljam se. U ponoru nema telefona, Fejsbuka i virtuelnih prijatelja… U ponoru si sam. Kao što, u stvari, uvek i jesi.”

Mama kaže: „Jesi li dobro? Tužna si? Nešto se ružno desilo? Šta se desilo?”

Ja se smejem i razgrćem šumu njenih znakova pitanja: „Ma jok, sanjala sam neke gluposti”, dok zajedno pijemo jutarnju kafu.

Nikada joj ne bih pokvarila taj jedini trenutak mira – jutarnju kafu. Sada vidim koliko je to ozbiljno – to, biti majka.

Hej! Ja sam majka! Donela sam malo živo biće na svet. Nikada neću da zaboravim trenutak kada sam prvi put osetila njene pokrete u stomaku… Nisam bila sigurna da li mi to krče creva… Ha-ha. Nikada neću da zaboravim trenutak kada sam je rodila i kada je jako zaplakala. Prestala je da plače tek kada su je, onako malenu i nemoćnu, spustili na moje grudi. Majka. Umirili su je otkucaji moga srca, koji su njoj, skrivenoj u utrobi, bili jedina uspavanka. Hej! To je rađanje jednog života. Koliko je to savršeno! Ništa savršenije nisam videla u svom životu! Bilo bi mi žao da sam to propustila… A opet, da je sudbina uredila da to propustim – ne bih znala šta sam propustila… Moj gen… i gen nekog tamo pra-pra-pra, koga nemam ni u stablu. I izmešan sa genom nekih drugih, koje tek ne poznaješ… Oni čak nemaju stablo, od trećeg kolena.

Znam da vam kažem gde idem i šta radim, ali i dalje ne umem da vam kažem ko sam.

Posle agonije… kada su mi surovo saopštili da neću moći da imam decu.

I ko su oni da vam išta saopšte?

Saopštivači?

Bog je rekao svoje. Svi ste vi ostali smešni… Prestanite da glumite Boga zato što imate pare i moć! Prestanite da glumite Boga zato što vozite Q7! Bednici. Emotivni sakatnici. Đavolovi robovi. Moja inkvizicija.

Smešno je i određivati čija je umetnost dobra, a čija nije.

Tako izludite čoveka, jer on je već, kao umetnik, načet ludilom i zato mu je potreban ventil. Potrebno mu je da stvara, da kanališe svoje teške i turobne emocije, da iskaže svoje ludo „mimo sveta”, a ljudsko. Ali i dalje ga neko gleda kroz sudijsku prizmu i određuje da li je njegovo ludilo dobro ili loše.

I onda odsečeš sebi uvo.

I eto šta ti je doneo ovaj svet. Samo zato što ni ti ne znaš ko si.

Trebalo je samo da neko razume.

Kao i uvek.

Zar ne?

Autorka: Sandra Hristov Tomić

Fotografije: favim.com