16 apr Beseda o “sudaru svetova” 

Fizika nas je naučila: Brzina je jednaka predjenom putu u jedinici vremena.

A može li mi neko reći kolika je brzina trčanja muškarca kada mu kažete da želite ozbiljnu vezu?

Ili brzinu kojom se ženska obrva podigne i ruke prekrste dok izgovara: „Ali mislila sam da ja to ono što oboje želimo..“?

O čemu se ovde zapravo radi? O nesporazumu dva različita sveta.

Muški svet – svet koji podseća na čopor vukova koji su u stalnoj borbi da budu alfa.

A ako su muškarci alfa, onda su žene omega.

Početak i kraj.

Daleko jedno od drugoga, ali zajedno čine celinu.

Kao ruke – ruke su početak i kraj zagrljaja.

Kao veliko slovo i tačka.

Kao svitanje i sumrak.

Problem se javlja kada počnu planovi sagradnje mostova između tih svetova.

Svaki arhitekta ima svoj plan i bez kosultacije sa drugim, počinje gradnju u nadi da će se negde sresti, ali često se desi da to ne bude tako. I šta sad?

Stojimo, svako na svojoj strani i podjednako zbunjeno gledamo provaliju koja nas deli.

I ne samo deli, nego i plaši.

I svako se vraća na svoju planet, razmišljajući gde je pogrešio.

Ponekad se desi, ne tako često, da, dok stojimo na svojim stranama, ne primetimo dubinu provalije, nego blizinu osobe do koje smo želeli da stignemo.

Pa duboko udahnemo,  zažmurimo i skočimo, verujući da će nas par tuđih ruku dočekati.

I zašto onda svi ne skačemo?

I ne borimo se za knjigu koju bi ova dva poglavlja, dva sveta, mogla da napišu?

Jeste li zaboravili koliko smo voleli da skačemo kada smo bili mali?

Autorka: Sofija Janković IV/6, XIV beogradska gimnazija

Mentorka: Milica Živković

Fotografija: favim.com