18 avg Beogradizam

Danas se mnogo priča o predrasudama i diskriminaciji. Polnoj, rasnoj, seksualnoj, mislim da je jedna ostala nezapažena. Baš zato što je nezapažena, onda je i opasna. Da se ispravim, ne priča se samo to ovih dana, predrasude i stereotipi, “ovaj je bolji jer je ovakav, a ne onakav kakvi smo mi hteli” metodi postojali su od kada postoje ljudi.

Ne znam da li ste primetili kako se u medijima predstavljaju ljudi sa juga Srbije. Moje je pitanje zbog čega je svaki južnjak u svim mogućim serijama, emisijama, klipovima  prikazan kao neobrazovan, vulgaran, ne kao seljak, već kao teška – kao – klada – seljačina. Ljudi su takve uloge u serijama počeli da vezuju za južnjački akcenat.  Primera ima beskonačno mnogo. I to tako traje, godinama. Na fakultetima, student će pre otići kod profesora koji priča (kako ono rekoše) PRAVILNIM BG NAGLASKOM nego kod nekog južnjaka. Nema veze što možda taj Leskovčanin, Vranjanac, Nišlija, Piroćanac  ima šta pametno da kaže, možda i pametnije…On je niža rasa. On nije sa PRAVILNIM BG NAGLASKOM. Ljudima koji misle da je imati BG naglasak zanimanje, neverovatno je da južnjak, sa južnjačkim naglaskom, može da bude doktor filozofije, magistar, ugledni profesor. To je mit. Ne bih da vam rušim Sneška sada, ali o da, itekako može da bude doktor nauka i da, ima mnogo pametnih ljudi. Naravno da ih hvata neverica kada u serijama to nisu viđali.
Smešno mi je što ti koji najviše pene o naglasku, akcentu, pravilnom izražavanju, nemaju dve dodirne tačke sa pravilima akcenta. Srpski jezik je bogat, ne samo u leksici, već i po dijalektu.  Zašto bi se jedan manje poštovao nego drugi?

 Ako neko ne akcentuje kako je naviknuto, ne znači i nije tačno da je nepismen i neobrazovan.  I još jedna stvar, loš je samo onaj dijalekat sa juga, sve ostale varijacije zapadne Srbije, istočne, pa i severne, dolaze u obzir i podnošljive su.

Da se razumemo, nemam ništa protiv Beograđana, ali mnogo štošta imam protiv ljudi koji nas iz provincije gledaju kao vandale i gubitnike. Konkretno ja nemam problem sa pričanjem i akcentovanjem, jer sam sa juga, ali sam odrasla u porodici gde se pričalo drugačijim naglaskom. Samo sam frustrirana pogledima sa strane upućene ljudima koji pričaju onako kako su vaspitani, koji nemaju potrebu, volju, želju da se zamaskiraju i sada budu ono što nikada nisu bili. Pričaju onako kako nikada nisu pričali. Da vam sumiram:
– JAOOO, TI SI IZ LESKOVCA? HA HA HA, JAO, HAJDE KAŽI NEŠTO NA LESKOVAČKOM? Vi  tako smešno pričate! Je l’ umeš da kažeš nešto kako i mi? Je l’ možeš to?
– …–

Stojim iza toga da treba pravilno pričati. Paziti na padeže, gramatiku, ali akcenat je relativna stvar.

Volim Beograd, njegovu istoriju, parkove, zgrade, vožnju tramvajem (ne i Bus Plus), mogućnosti koje pruža, energiju koju daje, gužvu koju stvara. To je grad koji me najviše tera da se vratim odakle sam došla, ali mi ne dozvoljava da odem zbog svega što ima da ponudi. Volim i Beograđane, koji su dobri i mnogo lepi ljudi! Spremni su da izađu u susret kad god ih pitaš gde treba da ideš i da staneš, kako da se vratiš na pravo mesto ako si se izgubio.  Ne želim da mi bilo ko kvari tu sliku. I ne želim da mnogo ljudi bude odbačeno samo zbog toga što je predrasuda uzela maha.
Ajnštajn je jednom davno rekao da je lakše razbiti atom nego predrasudu. Šteta, stvarno, što nismo dovoljno napredovali da mu pokažemo da nije u pravu.

Nataša Elenkov

Izvor fotografija: pinterst.com