27 apr Beogradizacija

Star i napušten. Cigla do cigle nespretno naslagane jedna na drugu izgledaju kao da ih je neko samo nemarno ostavio da stoje tu i predstavljaju nemaštovit izgovor za zid. Svaka treća viri, a on ne služi ničemu. I ko zna koliko bismo prolazili tuda, koliko bi ga kućići zapišavali, a ljudi gasili cigare i smejali se njegovim tužnim oblicima. Verujem da je sažaljenje nad tim starim zidom u najdužoj beogradskoj ulici,  koji se nalazi tačno na mestu gde grad prestaje da bude slika sa razglednice i postaje neki međuprostor između prljavih ulica predgrađa, sela i širokog, jezovito usamljenog bulevara, preraslo u gađenje, i na kraju u bes. I naravno, neka smelija, dokonija duša odlučila je da ga umaže u sve boje koje je mogla da dograbi. Stari izgovor za zid postao je najšareniji papagaj koji zna samo jednu reč i ponavlja je u nedogled: BEOGRADIZACIJA.

Svaki put kada bih prošla Bulevaromkralja Aleksandra, koji se nekada veoma simbolično zvao Bulevar Revolucije, na putu do neke napuštene sobe ili kafane u koju bih odlazila da utolim žeđ i stresem strah i hladnoću  preširokog i glomaznog Bulevara zastajala sam pored šarene BEOGRADIZACIJE. Pitala sam se šta bi zid koji je sada postao previse šareni grafit koji zapada za oko, pa su ga kučići još više zapišavali a ljudi još češće gasili cigare po njemu, mislio o svemu što mu se dogodilo, i šta bi rekao, da je ikako mogao da govori.

Verujem da bi, kada bih mu pozajmila jezik na kratko, vrištao kao nenormalan (što je potpuno razumljivo i nikako za osudu kada se računa sa svim onim što je jadničak pretrpeo) i da bi svi od Ustaničke do Tašmajdana na kratko ogluveli. Možda bi se tu sve i završilo. Možda bi mi odmah nakon tog, neljudski napaćenog urlika, vratio jezik i klimnuo glavom u znak zahvalnosti. I to bi bilo sasvim legitimno, možda čak i najbolje rešenje gledajući celokupnu situaciju.  Ali šta ako bi nešto još i rekao?

Da li bi bio srećan jer je sada šaren pa se njegovo prirodno nesrećno stanje manje vidi? Da li bi patio jer nije jedan od onih zidova koji krase divne kamene zgrade prepune šupljina i sujetnih razgovora? Da li je bio srećniji dok nije služio ničemu i da li ga nervira što sada svaka dokona izgubljena faca pilji u njega i lamentira nad šarenom BEOGRADIZACIJOM. Da li je želeo da na njemu piše to BEOGRADIZACIJA  i šta to uopšte znači? Beogradizacija čega, beogradizacija Beograda ili beograđana ili dođoša, koje tako lako mrze ižvrljana sedišta po raspadnutim gradskim autobusima.

Verujem, opet, da veselu BEOGRADIZACIJU u duginim bojama svako čita na svoj način. S jedne strane dokoni umetnik nas je spasio bednih cigli i priredio nam pravu malu vašarsku gozbu za oči, možda čak i kratak osmeh na pocrnelim bulevarskim licima. S druge pak, ostavio nas je u nedoumici šta to treba da znači. Mene je ostavio zamišljenu nad tom čudnom distinkcijom beograđanin i nebeograđanin, Beograd i NE-Beograd. Dok sam osvajala preveliki Bulevar u potrazi za mračnim kafanskim stolom u nekoj prigradskoj šupi razmišljala sam o svim tim terminima naizgled nehajno povezanim u simpatičnu BEOGRADIZACIJU. Da li je ovaj grafit nastao da bi produbio razlike i pritajeno nepodnošenje između beogradskih domorodaca i onih koji su tu stigli naknadno ili je nevini i prividno naivniapel da svi treba da se spojimo u jednu vreću vrlina, mana, običaja, narečja i akcentovanja reči?  Da li uvek moramo da mrzimo ono što je drugačije od našeg, da ga podcenjujemo i preziremo, a kada želimo da izađemo iz okvira zagušljivog šovinizma onda ’’beogradizujemo’’ sve one jadnike koji nisu imali privilegiju da budu beograđani po rođenju. I ko su uopšte beograđani po rođenju. Svi mi, deca odrasla na ’’beogradskim asfaltima’’ u raznim krugovima dvojke i NBGD klanovima i blokovima, takođe smo, u većini slučajeva i unuci nekadašnjih, isto tako „nebeogradizovanih“ dođoša.

Verujem da je stari junak od loših cigli večno osuđen da glumi šarenog papagaja, milion puta nemo posmatrao konverzaciju između pseudobeograđanina i pseudodođoša. Ovaj prvi nalickan svim mogućim i nemogućim manirimapreviše kul deteta gradskih usijanih asfalta, a ovaj drugi u odbrani prenaglašenih i namernih akcenata  i sira što su mu njegovi poslali sa sela u kariranoj platnenoj torbi.  Stajali su tako i gađali se kajlama i onim neprijatnim velikim torbama što se drže na nadlaktici i preuskim džinsom i žvakama što pucaju sa šljaštećih usana i tim sretnim i manje sretnim akcentima, i kariranim torbama, i domaćim s ljubavlju spremljenim sarmama i ukusnim sirevima. Stajali i beogradizovali se svaki na svoj način, nesvesni potpune iluzornosti svih tih izmišljenih gradskih i izmišljenih ne-gradskih obeležja, nesvesni, što je zapravo jedino zaista tužno, izgubljenog vremena i svih tih baljezgarija.

Verujem, na kraju, da je umetnik raznobojnih misli mogao isto tako da uveseli stari zid jednim običnim šarenim grafitom Beograd, ili ako je hteo da razbije sivilo jezovitog Bulevara mogao je baš taj isti Bulevar da imenuje ipokrsti šarenilom.

Autorka: Marija Muždalo

Fotografije: pbase.com