30 sep BEOGRAD

Način na koji se smeješ svojom čuvenom košavom… Vetar kao vetar, svi gradovi ga imaju ali samo je tvoja košava tako uporna, istrajna u svojoj ulozi, bezobzira na godišnje doba koje nosiš u sebi.

Bezbrojnim putevima želiš da budeš složen svima pa i samom sebi a znaš i sam da svaka tvoja strana izlazi na jednu ulicu u kojoj su svi koji njome hodaju, zbog svoje različitosti, isti.
Imaš jedno sunce i milion neba od najtamnijeg do nevidljivog kojim dokazuješ svoju beskonačnost… Jedino ti u sebi nosiš i tišinu i buku u isto vreme. Valjda zbog svoje veličine i to ne one koja se meri kilometrima. Tvoja rasprostranjenost se ne može izmeriti jer je u ljudima, ostaje duboko u nama (ponekad kao gorak, uvek kao najslađi ukus). Ti nisi licemeran, jer si mi pokazao i svoje loše i dobre strane…

Većinom vremena si nag i izgubljen, pa onda pođeš tokom reka dok se opet ne upustiš u nove ritmove udara zvona crkve, kočenja munjevitih automobila, zvona tramvaja.

Uvek se gubiš kad i ja ili se jednostavno ja gubim u tebi.

Ne praviš razliku između nas koje nisi iznedrio i onih koji su te podigli, ti uzimaš pod svoje samo one koji su tako čisti u svojoj iskrenosti kao što ti si.. Milion puta sam te svojim odlaskom izneverila a ti si me uvek spreman čekao, budan… Nikada ne spavaš.
Daješ mi tugu kada je priželjkujem.
Poklanjaš pažnju kada osetiš da je nemam.
Vraćaš mi sreću u ruke kada je slučajno ispustim.
Oblikuješ me svojom nesavršenošću i ja uspevam da sagledam sebe kroz tebe.
Miluješ me nepoznatim mestima kada bežim od svih nas.
Udaraš po krilima kada počnem da letim, pa me uhvatiš da ne padnem previše nisko.
Ti si iskren.
Moj si jer se ne buniš da te gajim u srcu, Beograde.
Beogradu.
Beograd.

Autorka: Tatjana Makić

Fotografije: jetsetz.com, chessdom.com