10 mar Beograd

U doba fiksnih telefona teškog kružnog brojčanika,

pisama na šarenom papiru,

sastanaka koji se zakazuju nedeljom u crkvi,

vreme pre mog rodjenja,

video sam te prvi put na ulazu hotela Moskva.

Ja sam, naravno, bio tek vratar iz malog mesta

dok si ti imala više novca

u svojoj crnoj tašni nego što bi ja zaradio za godinu dana.

Pokazala si mi na raskopčano zadnje dugme na uniformi,

nasmejala se samo levom stranom lica, dala mi do znanja pokretom ruke da ćeš biti u sali za ples celo veče.

Čekao sam kraj smene, ukrao sako jednog od stalnih gostiju,

prijatnog starca za kojeg sam znao da mi neće zameriti,

predstavio se imenom, ne i prezimenom,

seo pored tebe.

Smejali smo se do jutra, otišli u moj jednosoban stan i uprkos pretnji zajedničkog kupatila sve do podneva marljivo tražili dokaz da je život više od redovnih odlazaka zubaru.

Rastali smo se na Slaviji bez dodira

i od tada kada čekam autobus tamo, među ljudima koji ne idu u pozorište, psuju kišu, ne poštuju dogovore,

pustim suzu.

Autor: Damjan A. Unčević

Fotografija: weheartit.com