18 okt Bendžamin se vraća kući

– Kako to misliš, stavićeš tu biljku tu? – pokušala sam da razumem svoju majku koja je unosila cveće sa terase i ubacila Bendžamina izmedu troseda i dvoseda. Na mesto koje tradicionalno pripada novogodišnjoj jelki.
– Molim?
– Pitam, što stavljaš Bendžamina tu?
– Pa gde da ga stavim, u frižider?
– Ne, ali tu stoji jelka. Tu uvek stoji jelka. I lampioni, ovako, ovde, i paketići, tu, sa strane. Znači: jelka, lampioni, paketići. Bendžamin ne.
– Pa dobro, gde ću Bendžamina?
– Bendži može kod mene u sobu, kao i svake godine.
– Milice, ti Bendžamina zalivaš samo kada zapadneš u stanje duboke depresije.
– Pa da, najbolje stavi Bendžamina tu, pa ću da ga zalivam kad padnem u depresiju jer nemam gde da stavim jelku. Lepo si se setila.
– Ti stvarno misliš da stavljaš jelku i dekoraciju u svojim godinama?
– Pa šta? I ti si imala jelku u mojim godinama!
– Da, ali sam ja u tvojim godinama imala četvorogodišnju tebe, zbog koje sam stavila jelku.
– Strava. Eto, ja sad imam dvadesetčetvorogodišnju sebe, i isto ću zbog nje da stavim jelku. A imam i Marijanu. Onda ima dvadeset jednu godinu i ne zaslužuje da bude uskraćena za jelku pošto sam i ja imala jelku u njenim godinama. Ne bi bilo fer.
– Hoceš da mi kažeš da je ovo začarani krug? Nema izlaska?
– Noup. – rekla sam i demonstrativno okončala razgovor.

Onda je digla ruke. Nije zaista rekla da je digla ruke, i Bendžamin je ostao na mestu namenjenom jelki, ali sam ipak znala da će, kad dođe trenutak, Bendži morati da spakuje svoj saksijasti kofer i ode na neko drugo mesto.
Koji dan kasnije, pričale smo o nekim mojim vršnjakinjama koje već uveliko imaju decu i izvanredne kulinarske sposobnosti kojima se dokazuju svako veče kad im se muževi vrate umorni s posla. Znala sam da joj se ne žuri previše da me vidi u takvoj ulozi, kao što se ni meni nije žurilo, pa smo se pitale u čemu je stvar.

– Eto. Šta li sam ja bogu zgrešila da mi deca nikad ne odrastu? – pitala je smejući se.
– Majka – rekla sam – što se mene tiče, šta god da si zgrešila, bolju stvar nisi mogla da uradiš.
– Misliš?
– Mislim.
– A znam ja da si ti u dubini duše mnogo zrelija nego što to pokazuješ. – mudro je izjavila.
– Da, da… – složila sam se, prevrćući lampione po šakama – Nego, daj da smislimo gde ćemo Bendžamina.

Autorka: Milica Stanisavljević

Fotografija: favim.com