Belina

18. септембра 2014.

 

Belina…

Iz nje, lagano izranja jedna linija. Neravna; na sredini blago iskrivljena nagore. Ispod nje, na belini se usporeno iscrtava linija istog oblika. A iz nje, postepeno izranjaju na desetine predivno oblikovanih uspravno postavljenih linija. Razdvojene tankom belinom, bile su nežne poput tek izrasle prolećne trave intezivnih boja. Sa levog kraja linije iz koje su polazile ponosito postavljene i nežno oblikovane uspravne linije, počinje da se iscrtava nova linija. Samo, ona je bila drugačija. Šireći se udesno, linija je na sredini bila naglašeno nadole izvijena. Linija završi svoje kretanje onog trenutka kada se stopila sa drugim krajem prethodno pomenute linije. Svojim izgledom, činilo se kao da nosi neki preteški teret koji će pod pritiskom pući.

Potpuno nenadno, ni iz čega na belinu omeđanu pomenutim linijama kapnu crnilo. I još jedna kap… Iznenada, kapi kreću jedna ka drugoj, mešaju se i sjedinjuju; crnilo poprima obličje velikog kruga okrnjenog ovim linijama.

Tren kasnije, crnilo počinje da se prikuplja sa leve i desne strane ostavljajući za sobom belinu koju je privremeno isprljalo. Belina postaje očigledna. Crnilo je nastavljalo da se smanjuje; sada je upola manje. Obod ovog kruga postaje, iz nekog razloga, svetliji i dobija boju najslađe i najukusnije čokolade – one koja bogatstvom svog ukusa i mirisa ispunjava sva čula. U samom središtu kruga, crnilo se u potpunosti prikupilo i dobija oblik brdašceta koje, kao da je bilo izdubljno manjim kružićem iz koga nesta crnilo a pojavi se belilo.

Iz dosadne, bezlične i ustajale beline lagano ali sigurno linije dobile su smisao. Predivno žensko oko. Tanko oblikovana linija koja se prva pojavila bila je, zapravo, elegantno oblikovana obrva. Linija koja se poslednja pojavila, morala je da izdrži teret lepote crnog oka.

Ali, oko nije želelo da ostane usamljeno. Bilo mu je potrebno društvo! Zato ono prizva svoje prijatelje te iz beline sve brže počinju da izranjaju linije. Neke su bile prave, neke su vijugale. Neke su bile povezane, a neke usamljene.

Iznad oka, iznenada počinju da se stvaraju dugačke crne linije koje su misteriozno prekrivale deo oka i onoga što će uskoro postati deo lica. Crna kosa…

Istovremeno, linije načiniše drugo oko – podjedane lepote.

Iz jedne tačke između očiju počinje da se iscrtava maleni prćasti nos.

Malo ispod njega, opet se pojavi crnilo. I opet poput tinte koja pada na papir, kao dar s neba neba – nasta mali mladež.

Trenuci sustižu jedan drugog sve većom brzinom. Vreme se ubrza. Crte lica postaju jasnije.

Ispod tek izvajanog nosa pojavljuju se tri linije. Najpre, jedna, može se reći, skoro sasvim ravna. Na njenim krajevima počeše da ponosito izranjaju dve linija. Najpre lagano a onda sve žustrije, linije jedna u susret drugoj krećući se naviše. Iznenada, dramatično se prelamaju na dole i spajaju čineći slovo M. Istovremeno, sa jednog kraja gotovo ravne linije ka drugoj krenu još jedna linija da se iscrtava. Time gornje usne dobiše društvo donje usne.

Ispod donje usne, pojavi se malo udubljenje – rupica na bradi. Iz tačke ispod nje, u oba smera krenuše da se izvijaju linije ka ušima čime se završi stvaranje kontura lica. Lice je sada bilo potpuno.

I poznato!

Belina ograničena licem počinje da se menja. Obrazi dobiše blago rumenilo a ostatak lica suptilnu nijansu svetlo-crvene i roze boje. Usne se ispuniše, pak, jarko crvenom bojom. Senzualnom…

Ispod te simpatične rupice u bradi, neverovatno brzo počela je da izranja linija. Nju su počele da prate još dve, tri, četiri… bezbroj linija.

Munjevitom brzinom linije su se kretale nadole, u stranu, krivudale. Vrat, ramena, ruke nastaju.

Lakat desne ruke bio je položen na liniju koja, gotovo odmah, dobi konture klupe u parku i poprimi boju drveta. Metalni okvir bio je žut i pomalo zarđao. Istom žustrinom, nadlaktica  nastavlja da se iscrtava i odmah je postalo jasno da nežno lice spokojno odmara na otvorenoj šaci… I uživa…

Belina je sve više nestajala i poprimala razne boje. Iza devojke, u pozadini belina poprimi boju prolećnog zelenila punog života. Bilo je to lišće – lišće koje je, pod naletom blagog povetarca treperilo, baš kao i srce devojke u tom trenutku. Sveže pokošena trava se prepušta prijatnoj toploti i suncu. U donjem desnom uglu mogao se videti sivi asfalt i par ljudi koji prepušten svom razgovoru, prolazi pored.

Jači povetarac dunu i pomeri crnu kosu devojke. Šiške – koje su išle ulevo i završavale se iza uha te tako misteriozno pokrivale deo oka i lica – zaigraše čudan ali očaravajući ples. I kako povetarac utihnu, tako utihnu i ples.

Odjednom, usne promeniše svoj oblik i načiniše blagi smešak. Oči koje su gledale pravo u posmatrača, one intenzivne crne spuštaju se zajedno sa licem. Blagi smešak sada posta veći i biserno beli zubi se pojavljuju. Na tren ostaju tu da svojom belinom i čistotom muče osobu u koju je devojka do pre koji tren gledala. Ali, bile su to slatke muke…

Devojka se ugrize za kraj donje usne i pomislila kako ne može bez njega. Podigla je pogled u njega. Mogao je da vidi da iz njih izbija ljubav. Jer, njene oči bile su ogledalo njene duše; njenog srca.

Kao na usporenom snimku, devojka je trepnula. Gledala ga je u oči a sjaj u očima nije janjavao. Prekrasne senzualne usne se razdvajaju, udahnu vazduh a njene usne poprimaju obličje dveju reči: „Volim te!”

Muškarac šakom sklanja njenu kosu i ovlaš pomilova njen obraz; približava svoje usne njenom uhu i šapuće: „I ja tebe“.

* * *

Još uvek sanjam…

Još uvek sanjam…

Još uvek sanjam staru ljubav… A onda tražim bilo koju…

Ćuprija, poslednji dani avgusta 2014. godine

Autor: Predrag Popović

Fotografije: pinterest.com