06 feb Beleške sa margine: „Šest lica traži pisca“ Luiđi Pirandelo

„Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari.“

Šest lica – Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica – nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji. Na samom početku Pirandelo naglašava šta je važno: utisak, privid. Igra se percepcijom. Čak i u didaskalijama (koje su prividno samo predlozi, budući da ih je nemoguće zaobići), ključem dela imenuje utisak da se nalaze pred nepripremljenom predstavom. To što je u didaskalijama naznačeno da se zavesa ne spušta poništava granicu između publike i pozornice: zavesa je veo, simbol štita pre nego štit.

„Tražimo ovde jednog pisca.“

„Bilo kakvog.“

Pisac nije nužno i autor. On je provodnik između ideje i publike, ne tvorac. Šaptač u grotesknoj igri uloga (kako se, divne li veze!, zove i komad pomenut na početku drame) postaje pisac, ali to njega ne čini autorom. Pirandelo se ne poigrava samo terminologijom, već i temeljima pozorišta. (Da li je terminologija temelj? Šta je teatar bez teorije?)

Metateatralnost ublažava dramatiku, i to uporno i hladno ublažavanje pojačava užas. (Ovo jeste komedija, jer se završava smehom!)

Likovi jesu manje „realni“ od glumaca i ljudi uopšte, ali su baš zato istinitiji. U diskusiji s Direktorom razvijaju tezu da to što nisu na stranama knjige ne znači da nisu lica i da to što su plod mašte ne znači da nisu istiniti.

„Ono što je za vas iluzija koju treba stvoriti, za nas je, naprotiv, jedina naša realnost.“

U vrtlogu paradoksa i groteski jedan od likova, „Sin“, kao bunovan ponavlja molbu autoru, roditeljima, delu i umetnosti uopšte:

„Pustite me da odem, molim vas! Pustite me! Ja neću ništa da predstavljam!“

Ne želi da se završi, već da nije ni započet. Upravo ga ta želja čini stvarnijim od ostalih.

„Igrajući dodeljenu ulogu vi namerno treba da pravite marionetu od samog sebe.“

Ne samo na pozornici, već i u životu, čovek prečesto uzima samo ono što mu jedodeljeno. „Sin“ odbija da se pokori teatru, odbija da bude dodeljen glumcu jer bi ga to učinilo marionetom, još jedan stepen daljom od istinitosti. Ostala lica naivno (i sudbinski) tragaju za ostvarenjem preko glumaca, iako gluma samo oduzima autentičnost. Otvara se pitanje da li glumac postaje lik, ili lik postaje glumac.

Paradoks odnosa forme i suštine najizraženiji je u Očevoj replici Direktoru:

 „Svako od nas – vidite – veruje da je „jedan“, a nije tako: on predstavlja „mnoge“, gospodine, „mnoge“, prema svim mogućnostima bića koja su u nama.“

kaže lice sa, u vidu maske, fiksiranom jednom definišućom emocijom!

„Umreće čovek, pisac, oruđe stvaranja; stvoreno ne umire više!“

Osim pitanja da li to pisac nije čovek, ili je i kao čovek samo oruđe, ovaj krik/ poklič naznačava i problem perfekta, priče i pripovedanja: realnost današnjice je sutrašnja iluzija, koji se razvija u odnosu lika i glumca. Lica imaju samo realnost – jer nemaju sutrašnjicu. Majčin vrisak „Događa se i sada, događa se stalno!“ pokreće lavinu pitanja o vremenu unutar umetničkog dela u sukobu s realnim vremenom (i koje je vreme tu realno uopšte?!). Sve je krug, sve se uvek iznova događa; svaka priča je večita i osuđena na ponavljanje: iako je prvo, „pravo“, „originalno“ vreme priče prošlo, ono unutar realnog vremena stoji u večitoj, skamenjenoj sadašnjosti.

** Delo u naslovu ima šest lica, iako se na probi pojavljuje njih sedmoro. Madam Pače, koja dolazi kad se ostvare uslovi, ne traži pisca. Ona postoji nezavisno od mašte autora, jer potiče iz realnog sveta, tj. iz onog njegovog dela najbližem glumi. Ona jedina ima vlastito ime, što je u neku ruku paradoks. Pojedinci su svedeni na po jednu masku, dok tipični prestavnik profesije polaže pravo na individualnost. Pojedinci se bore za mesto u teatru, a Madam Pače postoji. Još jednom se posle grubog prodora u suštinu pozorišta čitalac nalazi pred nedorečenim. **

Kraj nam ostavlja upitnik, a pitanje treba da formulišemo sami.

Najbolje prikazan lik: Direktor

Najdraži lik: Sin

Uz čitanje slušati: Lanu Del Rej

Autorka: Katarina Kostić

Fotografija: kupindoslike.com