13 feb Beleške sa margine: „Pravednici“ Alber Kami

Kamijevo opravdanje „Pravednika“

„Treba, dakle, samo suditi o načinu na koji sam uspeo da učinim verovatnim ono što je istinito.“

zvuči kao Pirandelova poetika razvijena u „Šest lica traži pisca“, i to je, čini se, jedina veza sa epohom, budući da stil dijaloga više odgovara antičkoj drami. Preteranu liričnost i patetičnost koju su ovom delu zamerali ja vidim kao jedini mogući način da se prikaže zanos revolucije u povoju. Pravdanje terorizma u očima samih terorista patetično je samo po sebi, kakvim se god rečima izrazilo.

Pitanje revolucije ne povlači za sobom samo problem pravde, već i slobode uopšte. Određenje granica lične slobode i put autodefinisanja jednom revolucionaru ne smeju da budu važniji od celovitosti revolucije. Tako je diskusija o časti uvek apstraktna, jer se samo u apstraktno može verovati, dok se rasprava o izdaji drži konkretnih pojedinačnih strepnji.

Dorino pitanje, može li ljubav prestati da bude monolog, šire je i pruža se dalje od pitanja ljubavi revolucionara prema narodu, kao što je ta ljubav jača i većeg dometa od mržnje prema despotizmu. Replika

„Mi nismo od ovoga sveta, mi smo pravednici. Nije za nas toplina.“

sažima dramski tekst i dramu revolucije u izrazu buntovnog mirenja sa ulogom.

Stav Partije o Kaljajevu – da je suviše neobičan da bi bio revolucionar – osvetljava naličje ideala, i govori da je borba za slobodu zapravo borba za drukčije uniformisanje. Ne dajući publici vremena da o svemu dobro promisli, Kami u policajcu oličava razum, a glas duše daje vojvotkinji, da bi na kraju ostavio tek dovoljno tišine za nove definicije pravde.

Najbolje prikazan lik: Stepan

Najsimpatičniji lik: Janek

Uz čitanje slušati: vesti

Autorka: Katarina Kostić

Fotografije: kupindo.rs