Beleške sa margine: „Čekajući Godoa“ Semjuel Beket

Mogla bih da se raspišem o biblijskom podtekstu, o apsurdu i antidrami, ali o tome je toliko stručnijih od mene već pisalo.

„Čekajući Godoa” je Metalika svog žanra, od onih klasika koje mrzimo jer su nam nametnuti kao lektira. Uvek je na ovim sajtovima ocenim najvećim brojem zvezdica, i uvek se malo prezrem zbog toga, jer, posle ne-znam-kog-po-redu čitanja, više ne umem da odredim da li mi se sviđa zato što je osećam, ili mislim da je osećam jer mi je rečeno da je dobra.

Onaj udarac (a svaka rečenica jeste udarac) koji me je pri ovom čitanju zatekao spuštenog garda bila je konstatacija o Likiju:

„Kad god padne, on zaspi.“

Sa svakim novim padom čovek je sve naviknutiji na neudobnost podloge, i sve mu je lakše da zaspi na njoj. Na kraju, ako bi apsurd imao kraj, tlo bi postalo toliko meko a san tako dubok da ga ni ustajanje ne bi prekinulo.

„Jesam li ja spavao dok su drugi patili? Da li ja i dalje spavam?“

Verovatno. (Vredi li pitati se?)

(Jednom sam o čekanju rekla: Da ne znam šta čekam, odavno bih prestala.)

Sad znam da to što sam čekala ne postoji. Ali još uvek ne verujem. I čekam.

Priče o čekanju se hrane čitaocima. Samo to ima smisla, ponekad.

Najbolje prikazan lik: čovečanstvo

Najdraži lik: Godo

Uz čitanje slušati: Sex Pistols

 

Katarina Kostić

Nema komentara

Ostavi komentar