01 mar Beg na drugi svet

Duga noć zameni dan, svetlost dana zameni tama čas. I tako u nedogled. Više ne znam da li je zima ili proleće. Uz tebe, a tako daleko od tebe, prvo cveće odavno procveta. Vreme postane relativno kao Ajnštajnu. Sad znam o čemu je brbljao…

Došla si sa letnjim povetarcem, voćnim mirisom kreme za sunčanje. Došla si sa suncem u koži i kosi. Suncem u očima.

Odlaziš sa suncem, ostavljaš oluju, pustoš u mom svetu. Okrenula si ga naopačke, nisam mogao da se snađem. Pokušao sam da pobegnem u toplije krajeve. Ispostavilo se da je ceo svet pust i hladan.

Uz tebe je tako lako leteti iznad oblaka, a ostati u 4 zida, bez rezervacije avio karte i straha od letenja. Zauzeti najnezgodniji položaj za kičmu I biti u njemu satima, a ne osetiti, ispred mutnog ekrana, po kom se prosipaju slova. Najlepše reči. Običan roman. Letimo ti i ja. Mada ima turbulencija.

Dok sam sedeo na aerodromu i čitao tvoje tekstove, mrštio se i pokušavao da čitam između redova, da se pronađem tako izgubljen bar u njima, znao sam da ne mogu da te krivim, jer ja sam te pustio da me pronađeš I izgubiš.

I dok sam bio na plaži, ispod palme i kokosova, toplo mi je bilo samo uz tvoja slova.

Dok sam jahao slona razmišljao sam samo o tome kako ću ti poslati sliku i kako ćeš mi navodno zavideti i plaziti se i nazivati me svakakvim imenima.

Znao sam da ne mogu da te krivim što mi toliko značiš, iako si me hiljadu puta iznervirala i razočarala, iako sam 2 hiljade puta zaboravio, iako nisi htela i tako mislila. Iako se ne razumemo uopšte.

3 hiljade puta smo se posvađali. A poljubaca koliko linija na tvom dlanu.

I reci mi, da li još neko primeti kada si skratila krajeve duge kose, da ti oči menjaju nijanse od zelene do tmurno sive, da li te još neko zamišlja kako dodiruješ tipke tastature, izraz lica kada te glupostima nateram da se nasmešiš, kao upravo sada? Broje li se ti osmesi negde, kao i minuti koje protraćih budan, kao vreme koje na poslu provedoh kao robot, sa podočnjacima ludaka, kao emocije koje prosuh u prazno..?

Doneo sam ti najveći kokos iz toplih krajeva, nikad hladnijih, kao februar za tvoj rođendan.

Ostao je da te čeka, nisam ti ga dao, čeka neke toplije dane. Kao stisak tvoje ruke. Kao tvoja studentska soba.

I sada znam, da odem na drugi kraj univerzuma, ti ćeš me pratiti kao senka. Nosim te u postavi svog srca preko svih granica koje postavi čovek, život, glupo pravilo, razum. Postave niko ne proverava.

I reci mi kako može da mi nedostaje neudobni položaj, poluzatvorene oči, treperenje ove crtice u belom?

Kursor mi je izgubio kurs i više prosto nije zanimljivo.

Najveća ironija je što ovo ne pišem ja, već ti, shvataš?

Ako ti je bio topao januar, znaj da si bila u rajskoj zemlji, zemlji slobode, u zemlji manga i avokada, voćki iz tvog losiona za telo. I da si dobila kokos.

Morao sam da te grejem zimi onako kako si ti mene hladila u leto. Došla si kao povetarac…

Negde, u dzepu moga srca sam te sakrio i poneo u svet… Svet naopačke, da ga vratiš u orbitu, sunce da iz kose smestiš u plavetnilo da njime vlada, kao što si ti sa mnom vladala i predugo.

I reci mi, čemu one svađe ako se nećemo ljubiti u istom ritmu??? Gde da pobegnem…

Autorka: Aleksandra Rajić

Fotografije: postjung.com, lauradoyle.org