24 jun Baš kad nije vreme

– Sledeće stajalište Raskrsnica Vrčin

Prodrmao sam Doru koja je negde kod Rakovice zaspala i nekoliko sekundi kasnije, konačno smo izašli iz četiristoosmice.

Posle nekoliko meseci neodlaženja iz prestonice, šumska idila i vazduh blizu Avale je učinio da se osećamo pomalo čudno.

Posle nekoliko stotina metara pešačenja neasfaliranim putem, stigli smo na adresu trošne male kuće, koja je više ličila na zapuštenu vikendicu. Dočekala nas je mlada mršava žena i smestila nas na terasu. Nekoliko trenutaka kasnije, donela je malog bigla.

– To je to. Pogledaj ga ,bože. – rekla je Dora.

– Da, definitivno. Zvaće se Leo – rekao sam dok su me dva buljava preplašena oka gledala i znao sam da sam uradio pravu stvar.

Septembar, 2014.

Konačno smo doneli sve stvari iz prošlog stana i zvanično sam bio useljen u novi, najmanji stan na svetu.

– Debeli su ovi zidovi, mislim da neće biti problema sa komšijama – rekao sam Džoniju.

– Ma neće, stara je zgrada, ne čuje se ništa – rekao je Džoni zadihano.

Dora se već odomaćila i pevala novi Severinin hit iz sveg glasa, dok je pakovala stvari po ormanima.

Nije umela da peva, ali je uživala maltretirajući ljude svojim glasom. Nekoliko trenutaka kasnije, neko je legao na zvono.

– Ko ste vi?! – drsko je upitala mršava starica braon kose i veštičijeg pogleda.

– Ja sam novi stanar, izvinite ako smo napravili buku,večeras sam se usel… –

– Ma iz koje ste vi divljine došli? Kako vas nije sramota?! Mora se poštovati kućni red!

– U redu. Izvinite još jednom… – rekao sam babi i polako zatvorio vrata.

– Neće biti problema, a?

– Pa kad se dereš kao magarac – nervozno sam odgovorio Dori.

…

Baba je nastavila da gunđa. Ujutru zbog usivača. Popodne zbog muzike. Uveče zbog ljudi. Danima. Nedeljama.

Sve dok jedne nedelje popodne nije opet legla na zvono. Pretpostavio sam da dolazi zbog Dorinog preglasnog smejanja.

– Šta hoćete više?! – po prvi put sam bio pregrub.

– Ako se ovo ponašanje ne promeni zvaću komunalnu i sve moguće institucije,imam bolesn..

– Znate šta? To što je Vama život uništen i što ste sami na ovom svetu, ne znači da treba i nama da bude! – odbrusio sam babi i zalupio vratima.

Od tada više nikad nije pozvonila, a ukoliko bismo se na hodniku sreli, sklanjali bismo poglede.

Maj, 2015.

Vraćao sam se iz prodavnice, noseći zalihe ubrusa jer se činilo da će Leo od najmanjeg stana na svetu napraviti najmanju štalu na svetu. Na ulaznim vratima zgrade stajala je baba. Po tradiciji ubrzao sam korak i skrenuo pogled.

– Dobar dan – rekla mi je baba i skamenila me u trenutku.

– Dobar dan? – rekao sam joj iznenađeno posle deset meseci nejavljanja po hodnicima.

Popeo sam se u stan i nekoliko trenutaka kasnije, neko je pozvonio.

 Baba.

– Zdravo. Je l’ Vi to imate kucu?

– Mmm da – rekao sam zbunjeno – Ako ga čujete noću kako laje, izvinite stvarno, još je beba i ne mogu nikako da ga smirim.

– Ma nema veze, nema veze… Je l’ mogu da ga vidim?

– Možete,možete – nisam znao šta se dešava. Pozvao sam Lea i u sledećem trenutku video sam babu vešticu kao nežnu baku koja mazi mog psa.

– Je l’ mogu da ga odnesem do moje mace gore, da se igraju, pa Vi dođite po njega?

– Pa, možete – rekao sam začuđeno. Baba ima mačku.

Šok za šokom se valjao. Baba se pela uz stepenice, sve vreme tepajući Leu.

Sledećih pola sata proveo sam na fotelji u dnevnoj razmišljajući o babinom čudnom ponašanju.

– Ništa ja njoj ne verujem, ko zna šta mu sad radi, ti si retardiran – odgovorila mi je Dora na vest o promeni babinog raspoloženja.

Dorina poruka me je naterala da odem na sprat iznad po Lea.

Baba mi je otvorila i bila je još srećnija nego pre pola sata.

– Uđite ,uđite, igra se sa macom – rekla je baba dok je brisala Leovu kaku u hodniku.

Još jedan šok. Babin stan je isto mali kao moj. Jedino što baba u njemu ne živi sama.

U krevetu je ležao mršavi starac sede kose i tužnog, beživotnog pogleda. Mazio je Lea i mačku i zahvaljivao mi se što sam pustio da dođe.

Nisam progovarao. Rečenica koju sam pre deset meseci rekao babi grizla mi je savest.

– Moramo da idemo Leo – rekao sam nerazgovetno.

Baba mi je dala psa i izleteo sam iz stana ni ne pozdravivši se.

Silazio sam niz stepenice dok se griža savesti pela sve više.

Bilo me je sramota da čak i Dori kažem šta se desilo.

Kad ljudi kažu “Nikome ništa loše nisam učinio”, shvatim koliko su ljudi nesvesni svojih grešaka i koliko često povrede, a nemaju pojma o tome.

Oko svog malog igrališta zvanog život, izgradio sam bedeme i grčevito se borim da ih neko ne sruši. Teram ljude što dalje od sebe. Možda problem i ne postoji. Možda je problem samo ljudska potreba. A potrebe određuju ono što nemaš.

I nisam znao da li me više jede savest ili sam više srećan što ja nemam nekoga koga negujem u krevetu kao biljku ili sam bio zbunjen što sam svoje probleme gledao kao velike.

Sat vremena kasnije bio sam pred babinim vratima, držeći kutiju kolača, hranu za mačke i sok od jagode.

– Jao, pa hvala Vam, zaista nije trebalo – rekla je baba milim glasom.

– Trebalo je – rekao sam – Izvinite za sve.

Spuštao sam se niz stepenice i savest se polako vraćala na mesto.

Opet sam se vratio svojim problemima.

Ispitima koji se ne spremaju,a  dolaze.

Neraščićenim odnosima koji prete da nikada ne budu razrešeni, jer nema prilika.

Nostalgiji koja se budi kad se prođe pored turistčkih agencija i kada se pogledaju prazne flaše viskija.

Vraćao sam se sebi jer ja sam samo ono što je preživelo mene… ni manje,ni više od toga.

Smeštam događaj otprilike u dvadeset i neki dan jula. U nerazumnu, ali prihvatljivu kišu na obali.Miki i ja u baru pijemo hladan viski dok oko nas igra mnogo zgodnih devojaka.

Treba maštati, ali ne treba živeti u njoj.

Ne možeš da se približiš čoveku više nego što ti on dozvoli i možeš da mu budeš daleko i kad stojiš pored njega.

Nekada je sopstvena ludost jedino pametno za šta čovek može da se uhvati…da ne bi pao.

Marko Marijoković