27 feb Balada praznih džepova

Umetnik nije titula, to je stanje uma. Ne dobija se, ne zaslužuje se, to prosto jesi ili nisi. Kao što imaš plavu kosu ili nemaš. Možeš da se ofarbaš ali kosa će ti rasti u prirodnoj boji.
Kada zatvorim oči i čujem nečiji kašalj vidim oštrice. Kada jedem nešto uvek se trudim da osetim oblik toga što mi je u ustima.
Sanjao sam ribu sa ljudskim okom na repu kako pliva kroz plavetnilo. U početku bila je sama, izazivala blagu nelagodu koja je brzo prošla. Onda ih je bilo stotinu. Osetio sam strah.
Život treba živeti u skladu sa time ko si. Mogu ja da vodim banalne razgovore ili okopavam repu, što sam činio i činiću, ali uvek ću u tome videti više od kurtoazije ili obaveze.
Dugo sam sebe obmanjivao time da je život prost. Meni nije, niti je ikada bio. Najprostije stvari su mi uvek bile naporne jer ništa nije jednostavno. Retko ko vidi koliko svaki pokret, zvuk, slika imaju slojeva. Svestan sam da ću zbog toga retko nailaziti na razumevanje kod ljudi. Dimenzije koje postoje van opipljivog a opet vibriraju unutar njega.
Kandinski, Kafka, Mocart, Karver, Van Gog, Bah.
Nema bogova ali ja sam svejedno religiozan.
Moja ideologija je sloboda i sve što se iz nje rađa. Ljubav, smrt, strah, bes.
Ne volim glasne zvukove i suvišne pokrete. Nemam neprijatelje.
Eto, pitaše me skoro zašto više volim da se nekoga sećam nego da ka nekome bežim, pa rekoh da odgovorim.
Zato što dobro pamtim mirise.

Autor: Damjan Unčević

Fotografija: tumblr.com