26 dec BAKO, BAKO, ZAŠTO SU TI TAKO VELIKE TETOVAŽE?

Godina 2063. Prijatno nedeljno popodne u malom pub-u, negde na jugu Irske. Jedna nasmejana baka i njena nešto manje nasmejana unuka zauzimaju mesto pored prozora  s pogledom na omanje jezero, labudove i par pijanih turista.

„Bako, zašto Irska? Jesi li sigurna da deki i tebi neće da dosadi za godinu dana?“

Konobar , riđe čupave brade i još čupavije riđe kose, nečujno je prišao njihovom stolu. U kariranom zelenom kiltu, jakim irskim naglaskom veselo ih je pozdravio – „What shell it be, girls?“

Baka prihvata kompliment jednim iskrenim osmehom. Beše već navikla na njih u toj zemlji  raspevanih ljudi bakarne kose, zelene trave i tamnog piva. „Za mene jedan točeni Ginis.  Za malu, sok od cvekle.“

„Ali, bakooo…“

 Riđi dečak kobajagi  zapisuje u mali zeleni blok kog je izvukao negde ispod suknje, dok mu pege na licu poigravaju pri svakoj promeni grimase. „Sok od cvekle, u redu i… veliko ili malo?“

„Najveće što imate.“, reče baka i usput pokaza sve svoje savršene porcelanske zube, dok joj je u sećanje, koje ju je, uprkos godinama, još uvek dobro služilo, navirao lik starog prijatelja koji ju je naučio kako se naručuje najveći  sok od hmelja. Pegavi se već udaljio s njihovim porudžbinama, a ona je na trenutak ostala da razmišlja o nekom pluskvamperfektu svog života.

 „Evo zbog čega!“, ciknu ona nakon jednog minuta.

„Šta?“

„Pitala si me, draga – zašto Irska? Evo odgovora! Približava nam se polako u gigantskoj krigli!“, našalila se, mahnuvši  u pravcu kojim se nasmejani Irac vraćao sa punim čašama. A onda nastavila da im laska. „Muzika, priroda, miris kiše, šareni kišobrani, dobri ljudi i njihov zarazan optimizam…kako bi to ikada moglo da nam dosadi?! Ovde bih i stotu doživela!“

 „Da, još ćeš reći da ima nečeg i u njihovom soku od cvekle…“, pogledala je, kolutajući očima, u čupavog dečaka i njegove pege,  dok je spuštao čašu ispunjenu sokom boje krvi  ispred nje. On je samo sažaljivo slegnuo ramenima i udaljio se.

„Još si mlada. Tek ti je šesnaest. I uvek si tako bledunjava. Cvekla će ti vratiti malo boje u lice. Nego, kako ste proveli kraj godine u školi? Drago mi je da si na kraju imala sve petice, u suprotnom ne bi ovde sa mnom pila sok od cvekle!  Šta je sa onim ispirsingovanim malim mangupom koji ti se dopadao?“

Uzdah i teški izdah… „Ne voli on mene bako…ili ima toliko veliko srce da nas tri mogu stati u njega!“

O, slatki ljubavni jadi, mladost i nevinost! Želela je svim svojim sedamdeset šestogodišnjim iskustvom da joj objasni kako se kroz par godina neće sećati ni boje očiju tog dečaka zbog kojeg su njene oči sada tužne.

 „Razumem, sada ti je to važno. Na kraju ćeš uvideti da priča o njemu nema nikakvog smisla. Takvi zaigraju samo male uloge u našim životima, kao statista kome brzo zaboravimo ime. Oni koji zaigraju glavne uloge se ne ponašaju kao kreteni.“,mudro je zaključila baka i namignula kao da time stavlja tačku.

 „Moja baka uvek nađe prave reči kojima će da me uteši.“, konačno se nasmejala. „Volela bih da i ja imam svog super-deku kada dospem u tvoje godine. Ali čini mi se da deka i ti potičete iz neke bajke, koje su izumrle kao dinosaurusi, a da mi živimo u nekom od onih niskobudžetnih filmova sa jadnim ljubavnim pričama, koje obično nemaju hepi end. Dakle, iz koje bajke ste vas dvoje? Nakon šesnaest godina, krajnje je vreme da priznaš!’’

Čudan sjaj se javio u staričinim očima i na trenutak je stara žena izgledala mlado. U mislima je krenuo da joj se vrti od vremena već zarđali film, ali i pored toga mogla je da se seti svakog trenutka te jesenje noći. Pažljivo je brisala prašinu zaborava sa sećanja, kada je u njen život ušetao jedan od njenih najglavnijih glumaca, mada u tom trenutku to nije znala. „Mogla bih tu bajku da nazovem Queen of Disaster, ako baš želiš da je zovemo bajkom.“, smejala se,  još uvek zadržavajući neobičan sjaj u očima. „Tvoj deka i ja smo se sreli na koncertu Lane del Rey.“

„Čekaj…hoćeš da kažeš One Lane del Rey!? Onog matorog šišmiša!?“

Baka je istog trenutka prostreli jednim oštrim, osuđivačkim pogledom. „U to vreme, Lana je bila jako lepa. Sada su je godine pregazile i od velike količine ubrizganog botoksa nimalo više ne liči na sebe. No, makar nije promenila pol poput Džastina Bibera…“, ostavila je te reči da lebde u vazduhu neko vreme, pa nastavila, „Te godine, 2015. konačno je odlučila da napravi koncert u Beogradu. Kuma i ja smo to jedva dočekale! Kupile smo dve karte čim su se našle u prodaji i željno isčekivale taj  7.oktobar na Ušću.“ Onda se zamislila pa nastavila, pažljivo naglašavajući svaku reč. „Tada su se sva veća dešavanja održavala na Ušću, koliko god je tebi sada teško to da zamisliš, pored svih onih arapskih kula koje su se mnogo kasnije tu izgradile.“

„Divno! Ovo već počinje da liči na bajku!“, oduševljeno je zapljeskala rukama, bodreći tako baku da nastavi.

Pre nego što je nastavila, otpila je jedan veliki deo svog hladnog Ginisa, baš kao da će time izoštriti sećanja. „U nekom trenutku sam krenula po pivo, sama naravno, jer moja draga kuma nije želela da propusti nijedan stih ijedne pesme.“, doza ironije ali i prevelike ljubavi joj se načula u glasu. „Put do najbližeg šanka kroz usplahirenu masu tadašnjih Laninih fanova ne beše nimalo lak. Kada sam konačno sva srećna držala dve pune čaše hladnog piva i krenula natrag, upravo sam se saplela o nešto što nikada nisam saznala šta je bilo.“ Zatim je zamahala rukama i noktima nalakiranim trava zelenom bojom, kako bi dočarala sledeće što će reći. „Ljudi oko mene, koji su stigli da primete šta se dešava,  su se mahnito razmakli kako bi mi dali prostora da se prospem zajedno sa punim čašama i dobra stvar je što sam nekako uspela da održim ravnotežu, ali pivo nije bilo iste sreće.“ Obe su se već glasno smejale neslavnom bakinom poduhvatu, ali tu nije bio kraj. „Tako su čase skliznule iz mojih ruku i našle svoj put pravo ka čoveku koji je stajao okrenut leđima i ne sluteći kakav se pivski napad sprema na njega.“

 Devojčica je kroz zavesu suza od smeha, dobacila kroz šalu – „Pih, kakva klasika. Bako, jesi li ti sigurna da je tako bilo? Možda si pomešala sa nekim filmom? Sad se taj dečko okreće, ili bolje da kažem, moj deka se okreće, kupuje ti pivo, dva, tri…i tako te pijanu vodi odmah do oltara…“

Baka se nasmejala toj šali, ali onako lukavo, poput iskusnog pokeraša koji se sprema da izvuče skrivenog keca iz rukava. „Dečko koji je završio okupan pivom je bio nešto najsličnije Vin Dizelu iz mlađih dana – odvaljen od nekog crnogorskog brega, što se kasnije moglo zaključiti po naglasku, sa sveže obrijanom glavom sa koje se u kapljicama slivalo moje siroto pivo – a tvoj deka je tada zapravo stajao sa strane i glasno se smejao. Valjda se on najglasnije smejao, s obzirom da je Dizel svu svoju pažnju i mišiće usmerio jedino ka njemu – Momak, mnogo ti je smešno, ha? Smejaćeš se ti meni sjutra kad te propustim kroz šake… „ – trudila se da namesti  što jeziviju boju glasa. „Tada sam osetila da me neko čvrsto hvata za ruku, i već  u sledećem trenutku smo tvoj deka i ja trčali onoliko brzo koliko nam je to zgusnuti fun pit dozvoljavao. Tek kada je bio siguran da smo se dovoljno udaljili, zastao je zadihan i posmatrao me, činilo mi se, čitavu večnost. U tom momentu sam imala utisak da smo se nas dvoje, negde ranije, već sreli. Za sve to kratko vreme, Lana je pevala upravo pesmu ,,Qween od Disaster ’’, što je kasnije i bila inspiracija za moju prvu tetovažu…“ . Zavrnula je desni rukav cvetne košulje i pokazala reči iscrtane neobičnim fontom na suprotnoj strani lakta, koje su išle u krug, bez razmaka: qweenofdisaster. „Želela sam da imam podsetnik na taj, za mene jako bitan, dan“,  setan osmeh joj se nacrtao na licu. „Takođe, ne postoje reči koje bi me bolje objasnile. Dok je krug  simbol poznavanja  u nekom od ranijih života. To je bilo jedino objašnjenje osećaja poznavanja od ranije. Sve je krug. Sve je povezano. Mnogo kasnije sam u nekom trećerazrednom časopisu pročitala da, kada, navodno, upoznamo našu srodnu dušu, imamo osećaj kao da se već poznajemo. Razmišljala sam da pozovem redakciju i kažem im da njihovo laprdanje možda i jeste tačno“, nasmejala se i otpila još jedan gutljaj piva. „Elem, čim sam došla do daha uzviknula sam – Pi…  Kukavice!’’, na šta se on branio rečima ,,Jesi ti videla kolika je njegova ruka?! I sam Popaj bi mu pozavideo…“. Dok je baka pokušavala da imitira duboki glas svog dragog i sama je počela da se smeje. „Zapravo, bilo mi je drago što smo pobegli, nikada nisam volela momke koji se tuku i bilo bi tužno da, tek što sam upoznala čoveka svog života, on ostane bez prednjih zuba, u najboljem slučaju…“

„Moj deka je heroj!“, mala je uzviknula ponosno. „Samo, i dalje mi nije jasno šta je deka tražio na Laninom koncertu…uvek sam deku smatrala neizumrlim pankerom…punk is not dead i te fore.“

„Tvrdio je da je morao da dovede mlađu sestru, mada mu nisam verovala, sve dok nismo pronašli njegovu zabrinutu mlađu sestru, a kasnije i moju zabrinutu kumu, koja je htela da me baci lavovima. Kupio nam je svima drugo pivo i tako smo nas četvoro dočekali kraj koncerta, a onda smo nas dvoje dočekali i kraj noći i svitanje na Kalemegdanu. Do jutra sam već bila zaljubljena do ušiju i eto, to ti je naša bajka.“

„Divno, savršeno! Zašto mi to ranije nisi ispričala!?!“

„Nisi me pitala.“, mudro će baka.

„I vi ste…“, začkiljila je u plafon, kao svako kad nešto računa, „…već četrdeset devet godina zajedno! Kako? Kako?! Nemoguće! Kako se niste međusobno pojeli do sada?!“

Kao da je i sama baka bila iznenađena tim saznanjem, i već je zamislila proslavu pedesetogodišnjice u Irskoj.

„Bilo je i tih dana kada smo hteli međusobno da se pojedemo. Bilo je dana kada bih žalila što ga ćelavi tip ipak nije dobro istukao. Vidiš, vremenom sam naučila da na ljubav treba posmatrati kao na dete. Deca su nestašna, ali to ne znači da ćeš ih zbog toga napustiti, zar ne? Isto tako, kada je dete malo, posvećuješ mu mnogo više pažnje, provodiš mnogo više vremena sa njim, sve ti je zabavno, jer je sve to novo. Vremenom, kako dete počne da raste, normalno je da se neke stvari promene, ali to ne znači da te ono više ne voli. Mnogo ljudi živi u zabludi da ih druga strana ne voli jer nema one strasti sa početka…ne shvataju da je njihova ljubav samo sazrela i jednostavno, ponaša se zrelo. Evo, mi punimo uskoro pedeset zajedničkih godina. Ne računam brak, jer je brak samo glupa formalnost. Ne znam koliko smo godina u braku, ali pamtim koliko je prošlo od tog 7.oktobra…“, zamislila se setno na trenutak, pa nastavila, „… iako naša ljubav odavno nije dete, već jedan odrasli pedesetogodišnjak, drago mi je što još uvek ume da bude detinjasta. Posebno kada me tvoj deka blamira dok iscrtava prašnjava srca na prozorskom staklu, šalje poljupce i maše sve dok voz ne krene, u retkim trenucima kada putujem bez njega.“

Kako se unela u svoje filozofiranje, nije ni primetila da su se tužne oči njene unuke napunile suzama. Šmrcnula je jednom i slagala kako joj je nešto upalo u oko.

„Ko je sad klasika? Nemoj da plačeš draga moja, nisam ti ovo ispričala da bih te rasplakala. Želim da veruješ u ljubav i onda kada sve ukazuje na to da ona ne postoji. Želim da naučiš da je prepoznaš, čvrsto zgrabiš za ruku i ne ispuštaš je zbog nekih glupih principa, sujete ili ponos.“, uhvatila je malene ruke svoje unuke u svoje izborane, ali jednako nežne, i čvrsto ih stegla, dok su narukvice duginih boja zveckale oko njenog zgloba.

Šmrcnula je još jednom i krenula da promeni temu: „Nego, bako, zašto su ti tako velike tetovaže i da li svaka ima neku svoju priču?“

„Nisu sve bile tako velike, samo godinama postanu veće, jer se koža s godinama ponaša kao zagrejani vosak. Kada sam bila u tvojim godinama, tadašnje bake i deke nisu imale tetovaže, ili baš retko, i voleli smo da zamišljamo kako će to nama da stoji kada omatorimo. Mogu jedino da zaključim…“, spustila je glavu niže, kao da se sprema da izgovori neku veliku tajnu, „…ne kajem se ni zbog jedne!“, smejala se kao devojčica. „I tačno tako, svaka sličica ima svoju priču. Ali o tome ću ti ispričati nekom drugom prilikom, duge su to priče. I, evo, nailazi nam veliki fan Lane del Rey!“, mahnula je glavom ka ulazu.

U opremi za golf i jednom rukom iza leđa, lakim, gotovo dečačkim koracima, veseli deka je išao ka njihovom stolu. Kada se dovoljno približio, izvukao je dve ruže iza leđa, poput kakvog lukavog mađioničara. „My Ladies…“

Devojčica je gledala u baku pa u deku i na trenutak ih je videla mlade, na onom mestu na kome sada stoje arapske kule, u vremenu u kom je Lana del Rey bila još uvek lepa. Srećna, jer je i sama deo njihove bajke.

„Volim vas najviše na svetu!“ i zagrlila ih oboje.

Autorka: Sanja Petrović

Fotografije: pinterest.com