noćas sam te sanjala nisam to želela uvek si govorio da moji snovi pripadaju samo meni pa zašto si se pojavio u njima kad više nisi moj bila sam ciganka, nomad živela sam u blizini šume obožavala Mesec i zvezde išla bosa spavala gola pustila kosu kosu boje zlata i Sunca a ti si se pojavio iznenada nepozvan u ovaj moj svet zaista te nisam...
Ima dana kad imam taj pokeraški izraz lica, odgovor na svako pitanje, i pitanje na svako pitanje. Da li sam samo rame za jebanje, raznim studentkinjama, pohotnim gospođama, ružnim a dobro građenim odbojkašicama, druga šansa ženama mojih godina pred razvodom u koju ni same ne...
Zbogom Svim onim ljubavima Koje sam nosila kao zaboravljene sitnice po džepovima One za koje ne znaš kada odu gdje idu i da li će ikada da se vrate Zbogom planovima Klimavim nadama Dotrajalim i izgriženim vremenom obećanjima Zbogom snovima onima za koje ne znam ni s kim osim sa tobom da sanjam Autorka: Luna Hodžić Fotografija: weheartit.com ...
Ako prodamo ovu kuću,Imaćemo za nešto bolji auto od osrednjeg; Ali se i automobili poput zidova troše I potroše se do zakašljanog auspuha,Promuklig zvuka,I nešto strašnije pesme kvake ostale u ruci.Šrafcigerom ćemo podržati prozore I lupati o staklo dok ne dozoveš Sasvim poznato ime manje...
nema me bez tebene sanjam višene dišem i polako nestajempreviše pušim i premalo spavamja nisam jasamo obrisi su ostalisenka meneružna sam i prazna bez tebeumorna sam od pretvaranjada sam srećnaali kad svi oduvidim istinusvet staje i sve nestajekad od mene odlaziša onda grlim čaršavei upijam...
Kad već možeš da biraš šta ćeš da mi budeš izaberi pametno i budi mi ljeto! Jer u ljeto ništa nije toliko sveto i zaboravim na pravila pa se ponašam kao da cijeli život traje samo od juna do oktobra! Ne plačem i ne mrštim se spavam samo nebom pokrivena mirišljava i ljepljiva od točenih sladoleda. U ljeto...
Život su mi određivali čudnovati talasi kojima sam plovila. Nekad me vjetar milovao po osunčanom licu i tješio, a nekad se orkan bure nadvijao nad čamčićem koji se ljulja, pa sam tiho u sebi izgovarala molitve strpljenja zatvorenih očiju da ne gledam užase. Sabur, prolazilo...
zašto Univerzum udesi da me zaboliš negde oko pola tri ujutru tu ispod leve dojke tamo gde je nekada bilo nešto što je umrlo onog dana kada si otišao to mesto boli na kome si ti voleo da osluškuješ melodiju koju su stvarali tvoji prsti a koža odgovarala na bockanje brade zašto me zaboliš kada shvatim da neću...
-Znaš li šta se desi kad prestaneš da imaš očekivanja od ljudi?- pitao me je.- Počneš da dišeš. Juče sam putovala. Vraćala se iz mesta koje je nekad bilo moj dom, u mesto gde pokušavam da stvorim svoj dom. Razmišljala kako je čudan i nesiguran osećaj...
Upoznali smo se pre dve godine. Ti si bio jednako istog šarmantnog osmeha. Doduše, sa deset kilograma manje. I jednim koferom više. Ja sam tada bila sa ne tako sređenim mislima. Vrcavog osmeha i haljine. I bez potrebe za vezivanjem. Ili u prevodu - emocionalno...