Biti večna u svetu koji ne zna za pomilovanje Ama dosadiše više sa Desankom, piše mi. Ceo Fejsbuk mi u sladunjavim stihovima. Sad je odjednom svi čitaju. Sad je odjednom svima stalo. Možda i jeste, kažem. Možda se samo busaju, piše. Možda. Možda je samo kao ono obećanje u pesmi. Al' nema veze...

Negde drugde, neka druga ja penje se na Kilimandžaro i jede jabuke za užinu. U pletenoj korpi čuva dnevnike i putopise s drugog kraja sveta. Videla je čuda. Zna kako se zove svaka koščica u telu žirafe i slona. Ne pije kafu ili baš retko. Negde drugde, neka druga...

Vodi me u Kanadu. Na Ostrvo Princ Edvard. Vrati me u detinjstvo koje nismo podelili. Na Jezero Blistavih Voda, u čudesnu šumu duhova Indijanaca. Onesvesti me poljupcem na vetru, izvrni me naopačke, pa me u mene ogrni. Ja ću blesavo da se smejem, da plačem i opet...

Koža ju je pekla i svrbela kao da je zaspala na plaži na najjačem suncu. Gledala je u ekran i cupkala u mestu. U ušima je zujalo: mislim da je bolje da se ne viđamo neko vreme. – Mislim da je bolje da ne misliš. – rekla...

Pitam se, da li ja to nisam nimalo porasla kad se opet i iznova, u krug, pa po stoti put osvrćem na jedno te isto pitanje o patetici. Piše mi koleginica, vojvođansko mirno uzburkano srce, živa jedna čežnja upakovana u ženu – ne mogu da ostanem ravnodušna kad vidim...

Ovih dana mnogo mislim o šašavo optimističnom Kandidu koji živi u najboljem od svih svetova. Pomalo Kandid, a malo više Aska, tako i ja krckam ovu samoizolaciju. Obrađujem svoj vrt. Premalo čitam o svemu što se događa. Žmu je izvor svih mojih informacija. Negde sam nedavno videla tipologiju likova...

Gledam ga kako se smeje. Prolaze minuti u njegovom glasnom smehu. Zaustavi se, pogleda me, pa ponovo. Jedva razumljivo kaže: Kolibri! A ono –bri – se zagrcne u njegovom grlu. Stojimo usred bašte, u oblačno nedeljno popodne. Gledamo u našu decu i smejemo se meni,...

Bela je već danima bila tužna zbog raskida s dečkom. Naravno, Bela, po svojoj prirodi, nije bila osoba koja bi išta rekla. Bela je bila...

– Znaš šta sam pročitala jutros? – Šta? –pitao me je Žmu. – Ko posle samoizolacije ostane normalan, taj i nije bio normalan pre svega ovog. – Ha! – Žmu, žao mi je što moram ovo da ti saopštim, ali mislim da sam ja ta. Iz Lastinog autobusa ljudi su izgledali tako mali, kao da...