Bela je već danima bila tužna zbog raskida s dečkom. Naravno, Bela, po svojoj prirodi, nije bila osoba koja bi išta rekla. Bela je bila...

– Znaš šta sam pročitala jutros? – Šta? –pitao me je Žmu. – Ko posle samoizolacije ostane normalan, taj i nije bio normalan pre svega ovog. – Ha! – Žmu, žao mi je što moram ovo da ti saopštim, ali mislim da sam ja ta. Iz Lastinog autobusa ljudi su izgledali tako mali, kao da...

Na stočiću pored kreveta stajala je Nokia 3310. Već dva dana se pravila da je njen sestrić nije pronašao i doneo u njenu sobu. – Teto, teto, vidi šta sam pronašao! – utrčao je u sobu sa telefonom, a nju je uhvatio napad panike kao da unosi bombu. Realno, sadržaj tog telefona...

Šta će biti ako se prevariš, pa umesto na posao odeš negde gde smo se ljubili? Pa ti kao u nekom glupom romanu zamiriše na mene? Herc-romani su za žene, je l' da? Za koga je onda ljubav? Za klince što se ljube na brani dvadeset minuta pre polaska...

Plesale su zanosno U ritmu pijanih zadaha, Tražile se u odsustvu straha Između razapetih osećaja. Osetile beskraj i prepustile se, Radile ono što mi nismo smeli, Priznale sve što smo ćutali I krili u nemim pogledima. Dozvolile nam da se prepoznamo, Da dosegnemo svemir, Udišemo jedno drugo Pijani od želje. Nemi pred istinom Zaćutali smo I po prvi put...

Pavel Ivanovič Melnikov (poznat pod pseudonimom Andrej Pečerski) je poznati ruski pisac iz 19. veka koji je od svojih savremenika dobio nezvaničnu titulu jednog od “najboljih pripovedača” svog vremena. Bio je jedan od najpoznatijih satirista u zemlji i često su ga poredili sa Mihailom Saltikovim...

Možda nije za priču, a možda i ne može da se ispriča onaj ćošak kod pekare, ono mesto gde smo imali 19. Slavija, gde smo se ljubili odavno nije ona ista. Što da počinjem onda? Zbog bubamara. Kao u pesmama Pre svih muzičkih fontana, sa svojim kružnim tokovima...

Kaže mi skoro drugarica kako se Beograd promenio. Nije to to više, nema onog duha. Ili smo se promenili mi, naše brige, pogledi, srca. – Onaj naš Beograd više ne postoji. – kaže mi. A ja se zapitam da li postojimo one naše mi. Ona nekad ja. Koja nije...

– Ja se u stvari nikad neću pomiriti s tim da postoje mrgudi i ljudi koji žele namerno da ti napakoste. Zato što ću tako priznati da postoje. – Ja ti nikad neću napakostiti. Zar u ovo ne staje SVA LJUBAV SVETA? Moja si celoživotna ljubav. Jesmo li ikad ikoga drugog...

Kako u vreme kad su svi non stop onlajn i njemu i njoj svetli zelena lampica na četu, ni jedno ni drugo ne započinje razgovor? Maja je celo prepodne mislila o tome. O Stefanu koji već deset dana nije odgovorio na njenu poruku. O glupom i nepromišljenom kratkom naletu slobode...