Atlantido

9. avgust 2018.
Otisnula si se
Opet
Na svoje debelo
Nesagledivo more
Otišla si
Svojoj Atlantidi
Čije koordinate nikada nisam doznao
Iako su tvoje plovidbe trajale čitavu sekundu
Ili možda dve
Ti si tada napuštala ovu našu dimenziju
Tada te neki
Jedino tebi znan jugo
Odvuče u nepoznate vrtloge
Pobegneš u neka svoja prostranstva
A kroz pogled ti se provuče
Mastiljava senka
Nalik na fatamorganu
I zatreperi neka sjajna struna
Nju nisam uspeo da razrešim
Pokidam
Odrešim enigmu
Ili je presečem poput Gordijevog čvora
Ta struna je bila nešto samo tvoje
Najviši stepen intime
Iako si me uveravala da ne postoji
Iako si svoju lađicu krila u šarenilu
Svojih šarlatanskih trikova
I laži
Ja sam pronašao tu iglicu
Tvog nemira
Plahovitosti
I ćudljivosti
Pronašao sam je
Ali nisam znao šta ću sa njom
Nisam umeo da te tada zagrlim
Privijem uz sebe
Postajala bi otuđen svet
Sakralni čardak
Satkan od hridi
I lednika
Nisam umeo tada ni da te pogledam
Ostavim
Učinim bar nešto
Lutala si
Mila moja
Borila se
Bežala od sebe
Tiho patila
Ali nikome nisi predavala
Zlatnu štafetu
Iz krvavih ti dlanova
Zubima si kidala
Urlikala na svoje demone
U koje si se i sama pretvarala
Čupala to blistavo perje sa sebe
Upadala u sopstvene jame
Ali nikada
Nikada nisi tu strunu puštala
Usecala ti se u dlanove
Stezala oko tvog pramca
Lomio se
Tonuo
Ali ti si volela svoju kletvu
Svoja nesrazmerna krila
Koja su ti više bila zamka
Nego pomoć
Poput Bodlerovog albatrosa
Sama si podnosila
I nosila
Atlantidu u požaru
Tada bi postajala svoj jedini zaklon
I slaba tačka
Bila si Kain i Avelj
U jednom telu
U jednoj sekundi
Glumila si Mersoa
A u očima ti je drhtala Karenjina
Onda je
Plima realnosti zapljusnula tvoje lice
I vratila u moj svet
Šareno oko me obasja
A ja ponovo ne saznah ko si

Autorka: Milena Petrović
Fotografija: weheartit.com