Oženiše me muzikom. Brak iz ljubavi.

 

 

Bilo je to čudno, ali jasno, normalno nije moglo da bude.

Ona prva mladost mešala se u naivnim, prosto glupavim stihovima Cecinih pesama i razarajućim akordima Haustora. To bi zauvek bio isti čairski park pod snegom, Piko i  ja se vučemo do njenog stana, dva dana pred Novu godinu. I sve vreme pričamo o tome kako nam je drago što smo iza sebe ostavile zadimljeni kafić u kome dreče narodnjaci. Naravno, ni jedna ni druga nije pominjala to što smo do pre 15 minuta i same vrištale iste besmislene stihove i padale u trans sa čašom i cigaretom među srednjoškolskim prstima.

„Deset godina je prošlo, a ja nju i dalje volim“ – Toni Montano me je podsećao da je prošla decenija (oho ho, eto još jednog Cecinog naslova). Svaka slučajnost je namerna – to ja, kad mi je neprijatno, pokušavam da budem duhovita. Sa akcentom na – pokušavam.

Ali nema tu humora, samo onih čudno smešnih situacija i sećanja. I muzike. Koja leči. A svaki žanr ima svoju ciljnu oblast ili mesto delovanja.

muzika blacksheep.rs

Možda nisam baš najjasnija, ali evo. Kad se prevede na srpski, prosto je: Ja kad peglam, slušam Acu Lukasa. Isključivo. Da ne produbljujem filozofiju peglanja i da ne ispišem ceo elaborat o tome koliko mrzim tu „domaćičku“ aktivnost – samo sa dotičnim gospodinom ja opeglam sve. I odeću. I posteljinu. I misli.

Pročišćenje i jasnoća. To je krajnji rezultat.

Aca Lukas i katarza u istoj sobi, zamislite.

Kad se Žmu, dok još nije bio moj Žmu, odselio iz Beograda i ostavio me da učim, tri dana nisam slušala muziku. Postoji jedna pesma „Love hurts“ koju sam tad preimenovala u „Music hurts“. Ne znaš šta je gore, da l’ ona tišina ili nezrelo, nekontrolisano plakanje i kidanje u grudima sa prvim akordima. Rock me je razboleo i zamalo „roknuo“.

I tu su mi pomogli braća narodnjaci. Ne Ceca i Aca, nikako. Previše uspomena na srednju školu i zajedničke studentske dane. Ovog puta Sinani, Šemse, Kemali, zavijanja koja su mojoj sestri probila mozak, sve dok nisam položila romantizam i otrčala u P.

Kad čistim, volim da slušam Galiju, jer me podseća na jedan studentski dom u Zemunu.

U kafani – Tozovca, Tomu i Silvanu.

„Moon river“ u letnju noć, dok ga čekam.

Oktobar ogrnem Pink Floyd – om i Pearl Jam –om.

Novembar mi prokišnjava zbog Leonarda Koena.

Zimska jutra pijem sa čajem, kafom i Metalikom.

Na februar navlačim filmsku muziku.

Aprile dočekujem Enigmom, Enya –om, sentimentalnim instrumentalima – da naglo ne probudim proleće.

Tu negde, između 8. i 13. maja, uglavi se jedna Mocartova serenada, „Swan lake“ i Debisijeva „Mesečina“.

Oko Vidovdana razvlačim „Belu dugmad“ po kući, jer su Žmu, Piko i Gospođica Bordo na tom koncertu bili, a mi neki – nismo.

Pošto je u P. nostalgija najveća glupost koju sebi možeš da priuštiš – Balaševića sam izbacila iz upotrebe. Za javnost, mislim.

Može se reći da muzikom previjam sva sećanja i one rane za koje nisam ni znala da ih imam. Jer moja muzika to može.

Strah me za moju decu. Šta će oni da uviju u ovaj hard folk?

muzika blacksheep.rs

Najveća diskoteka u P. ima tu čast da me vidi jednom godišnje. One godine kad ne budem znala nijednu pesmu, prestaću da idem. Septembra 2013. znala sam cele tri. Iz mog „doba“, razume se. Za današnju mladež – ja sam muzički dinosaurus. Moj neolit su vesele devedesete. Ona smešna dance muzika, sećate se:  kombinacija narodnjaka, repa, hip – hopa, popa, ali one šlj – klase. Izvinjavam se, ali Gđa Dinosaurus je uz to odrasla.

Od 2000. na ovamo ja i dalje brojim 3 – 4 godine. Što bi gospođica Bordo rekla: „Zabrojala sam se.“ Meni je samo neverovatno da u ovih trinaest godina nije stalo ništa dovoljno dobro da se meri sa našom muzičkom renesansom 80 – ih. Da, ja sam jedna od onih koji seku vene na muziku umirućih komunističkih dana. Za svoje dobro RIBLJU ČORBU ne kusam, u PRLJAVA KAZALIŠTA ne idem, ne verujem u IDOLE, ali nisam ni toliki PARTIBREJKER da ponekad ne pogledam FILM. Tad obično na stolu bude LEB I SOL, jedna CRVENA JABUKA i dve – tri DIVLJE JAGODE. Uvek ih podelim sa AZROM i EKATARINOM. Ova druga dobije najviše, zato što je VELIKA. Kad putujem, putujem s PILOTIMA ili me vozi GALIJA. Kad se umorim, ležim i čekam da me pregazi PARNI VALJAK. Što se INDEX – a tiče, i ovaj bolonjski je više nego težak.  Ako se desi SMAK, sići ću u ATOMSKO SKLONIŠTE koje će da čuva KERBER.

Žmu kaže da ponekad ličim na Jukebox. Ali nijednom od nas nije baš jasno ko je sve ubacio ploče „unutra“. To sad i nije bitno. Najbitnije je da ja pevam. I da imam kome.

„Oženiše me muzikom. Brak iz ljubavi.“

To bi bio drugi.

Autorka: Srbijanka Stanković

Fotografije: tumblr.com