Aska i vuk

Umetnost je, govorila je majka, nesiguran poziv koji nit’ hrani nit’ brani onog ko mu se oda. Put umetnosti uopšte je neizvestan, varljiv i težak, a igra je ponajteža i najvarljivija od svih umetnosti, čak ozloglašena i opasna stvar. Tim putem nije pošla nijedna ovčica iz dobre kuće. I sve tako. -Šta će, najposle, kazati ceo ovaj naš ovčiji svet kad čuje da je moja ćerka pošla upravo tim putem?

 ...black sheep in the middle. Vector art

Prošla je cela decenija kako je majka sa mnom vodila ovakav razgovor. Moram priznati da  nije bila poetična kao Askina, ali nije izlazila iz okvira da me moja lepa slova neće nahraniti. I dalje verujem da je moj – mama – ja – sam – pisac – osmeh uspeo da je ubedi i da u trenutku preobrati njenu ćerku iz stomatologa u pisca.

Naravno, kad imaš šesnaest godina ili uopšte ne znaš gde si ili tačno znaš ko si. Za moj okvir tada to je bilo dovoljno.

Danas znam da nije bitno na kom ćošku sanjamo, kao ni iz kojeg ugla se budimo – svaka ovca svoga vuka ima.

Ma koliko čudno bilo, nama – crnim ovcama je najlakše. Jer se od nas, kad nas jednom tako nazovu, uvek očekuje da crne budemo. Razume se, ta neizneverena očekivanja idu ruku pod ruku sa neodobravanjem, nerazumevanjem i radiomilevisanjem, ali tu smo da zabavljamo svet.

Kada je trebalo da se opredelim hoću li biti crna ovca ili bela svraka (jer ne možeš da budeš i jedno i drugo) nisam imala dovoljno godina da znam da znam da letim. Tako sam, za zemlju privezana, pešačila uzduž i popreko, i uspela da obiđem jedan krug oko sebe.

Kad prodju one simpatične godine učenja i pametovanja, otvore se neke druge oči i neki drugi prozori. Kod crnih ovaca uglavnom to bude pogled u sebe. Kod nekih drugih – u tudje dvorište.

aska i vuk2

Meni se dopadaju moje perspektive. A posebno to što su u množini. I to što svi moji dvogledi putuju iznad tuđih života i ograda. Nema zavirivanja, ni komentarisanja. Moja šaputanja su i dalje rezervisana za moju ljubav, a ne za ogovaranje dužine nečije suknje.

Kad živiš u P. samo to možeš da čuješ. I da se nadaš da će neko da ti kaže da je pročitao knjigu. Bilo koju. Pa da izađeš iz Bermudskog trougla: Ovde se ništa ne događa. – Nemam para da idem bilo gde. – Odakle njemu / njoj novac da vozi ona kola i da putuje?

U tim trenucima želim da smo svi crni.

I da verujemo da je ceo svet naša kuća. Jer nije bitno na kom ćošku sanjamo, kao ni iz kojeg ugla se budimo, sve dok smo to što jesmo.

Onima koji ne veruju: Nije mesto prebivališta ono što treba menjati.

Treba rasti iznutra. Prerasti krovove i tuđe poglede. Igrati i živeti. Biti Aska.

 

Autorka: Srbijanka Stanković

Fotografije: depositphotos.com, delizia.com, bandcamp.com